Жаба која пева

Сећате ли се оног легендарног цртаног филма где радник на рашчишћавању некад велелепне грађевине, а сада рушевине, у темељима проналази кутију са жабом – која пева. Пред очима му заигра гомила долара коју ће зарадити приказујући светску сензацију, али не лези враже: жаба пева само без публике, чуј пева!, танцује, изводи разне керефеке. Међутим, чим се завеса дигне, чује се само једно отегнуто и одвратно КРЕЕЕЕЕЕЕ!

Несрећног проналазача заспу трулим парадајзом, а газде варијетеа га избацују ногом у гузицу, и тако данима све док шљакер не заврши као клошар. И кутију са жабом врати тамо где је и била, а где ниче још новија и велелепнија зградурина; филм се завршава, или опет почиње, како год хоћете, за неких стотинак година када неки други радник из темеља ископа исту жабу и јово наново…

Е, баш се тог цртаћа сетих док сам гледао како Шеик и Вођа у бетону заливају временску капсулу, над којом ће нићи Београд на води, чудо над чудима и песма над песмама српске боље будућности. Капсула, иначе, служи за то да је далеки потомци једног лепог дана отворе и виде шта се то некад, у време Вође и његових, радило.

Временске капсуле се, на пример, шаљу и у свемир, па ако је неки Марсовац нађе – нађе. Ако не – ником ништа, ни из џепа ни у џеп. Да смо послали ову нашу, можда би почео да ниче и Марс на води, јер је НАСА славодобитно утврдила да тамо нешто, ипак, тече.

Дотад, остаје нам да верујемо да Марсовци постоје и да ће једног дана пити воду с Мораве (аутор Т. Николић), а да ће Београд на води бити изграђен. Шта је за нас три’ес годиница, шест-седам Вођиних мандата, неки ћемо да изумремо, а неки ћемо да се шетамо покрај београдске Бурџ калифе и да пијуцкамо бозу.

Боже, гледам на телевизији оног Малог, а и Великог, слушам шта говоре, па се запитам: да ли су нас већ скували као ону жабу из експеримента, или су нам се мозгови толико сасушили да нам ни такве суманутости више нису чудне?

Говоре нам у лице, без стида и срама, како смо затуцана руља која не верује у чуда и да су неки слични нама билмезима тако пљували и Ајфела, а данас на његовој кули Французи згрћу силне паре. Да су египатски робови били такве затуцане букве, где би данас лежали Тутанкамон и екипа фараона, ко би зидао пирамиде и шта би деца читала у уџбеницима историје?

Ако баш и не буде тог чуда на води, бар ће остати добра грађа за будуће генерација психијатара, томови и томови анализа над којом ће се знојити студенти медицине и проклињати дан кад је извесни Ал Зајед ногом крочио у српску престоницу.

Несрећни бруцош извуче цедуљу, а тамо језиво питање, као из најгорих студентских кошмара: “мегаломанија праћена паранојом на примеру српске власти 2015. године, са продуженим и погоршаним дејством”.

Број жртава ове дијагнозе, претпостављам, никад неће бити прецизно утврђен.

Кад једног дана ископамо Вођину и Шеикову временску капсулу, а тамо – жаба која пева! На арапском.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести