Заблуде о слободној трговини

Иако није игра са нултим исходом, слободна трговина ствара добитнике и губитнике, а ових последњих највише је међу обичним радницима

Од 2014, после шест година фазног снижавања царина, неаграрни увоз из ЕУ у Србију је либерализован. До очекиваног пада цена у малопродаји, због појачане конкуренције, није, међутим, дошло, иако је то најављивано. С тим што су трговински ланци из иностранства делимично подстакли увоз јер су преферирали старе добављаче из матичних земаља.

Наивно веровање у моћ слободне трговине све више је на удару не само у Србији. Слободна трговина је била главни, не и једини, фактор стагнације зарада у последње четири деценије у САД (и у многим другим земљама), као и смањења сигурности посла. Најбогатији су приграбили највећи део просперитета који је омогућила глобална тржишна утакмица. Дакле, слободна трговина, иако није игра са нултим исходом, ствара добитнике и губитнике, а ових последњих највише је међу обичним радницима.

Уздизање слободне трговине на пијадестал након 1945. било је последица интереса САД, али и (добрим делом, погрешног) закључка да је међуратни протекционизам узроковао Велику депресију, а тиме и рат. Снажан економски раст западних (али и социјалистичких) економија у три златне послератне деценије навеo је економисте да прецене позитиван утицај слободне трговине (потцењен је ефекат повећане тражње након рата, Маршаловог плана, експанзије војне индустрије, огромних инфраструктурних инвестиција, пада цена нафте, те ниске базе на истоку Европе).

Када је свет доспео у кризу, појавила се економска филозофија, позната и као вашингтонски консензус, која је била основа савета ММФ-а и Светске банке земљама у развоју у замену за финансијску помоћ од седамдесетих. Препоруке су углавном подразумевале: ниске царине, слободне токове капитала, елиминацију субвенција у индустрији, дерегулацију тржишта рада, уравнотежене буџете, ниску инфлацију. То што су током индустријске револуције Британија, Француска, САД, Немачка, водиле управо супротне политике није сматрано релевантним.

Међутим, резултати су пречесто изостајали. Прво је земље у развоју, те и Југославију, погодила криза инодугова почетком осамдесетих, која је условила рецесију, праћену девалвацијама, хиперинфлацијом и наглим падом увоза. Многима су вероватно још у сећању редови за кафу и бензин, стално обезвређивање динара према немачкој марки, те скоро свакодневни раст цена. Снижавање заштитних царина утицало је на економску стагнацију Латинске Америке осамдесетих (као и на огроман трговински дефицит Србије на почетку двехиљадитих). Смањење контроле капитала допринело је финансијским кризама у источној Азији, Русији, Аргентини и Турској и довело до глобалне финансијске кризе почевши од 2007, која је снажно погодила и нашу земљу (која је почела са снажним задуживањем неколико година раније).

Иако су ове грешке препознате, Светска трговинска организација је наставила да подстиче исту политику, засновану више на идеологији него искуству, науштрб сиромашнијих земаља. Инсистирало се на смањењу субвенција извозницима, што је пракса коју су деценијама раније вешто избегавале Кореја, Јапан, Тајван, а последње три деценије и Кина (уз потцењену домаћу валуту), што их је све учинило индустријским џиновима. Постало је приметно да су они који су игнорисали вашингтонски консензус, попут Кине, Индије и многих латиноамеричких држава, убрзано подизали животни стандард. Свакако да је то навело ММФ да делимично, не и суштински, ублажи своје препоруке.

Лекција, која је релевантна и за Србију данас, јесте да је постепена реформа ефикаснија од изненадне либерализације увоза, дерегулације и приватизације (шок терапија најчешће је производила неуспех, посебно у земљама бившег СССР-а). Одржив раст подразумева постепени развој кључних индустрија (а не њихову деградацију, као у Србији), економску диверсификацију, спорије отварање тржишта капитала, те прецизирану законску заштиту радника. Релативно експанзивна монетарна политика (потцењени курс) мора бити инструмент прикупљања штедње (и по цену сталне последичне редистрибуције дохотка), која ће се циљано претварати у капиталне инвестиције, пре свега, кроз подршку извозу.

Алтернативни сценарио, који подразумева мање субвенције, јаку националну монету, ниску инфлацију, може да води уравнотежењу јавних финансија, али на нижем нивоу доходака, производње и запослености. Активирање неискоришћених капиталних инвестиција у буџетуод великог је значаја. На то је недавно указао и Фискални савет, потенцирајући потребу да се интензивирају јавни инфраструктурни пројекти (око четири милијарде евра кредита за ту намену није повучено), пре свега у области изградње ауто-путева, железница и енергетских постројења.

Институт за европске студије

Горан Николић – Политика, НСПМ