Одбор за заштиту права Срба у Федерацији БиХ /ФБиХ/ саопштио је да се ових дана навршава 78 година од почетка ликвидације око 12.000 Срба у насељу Гаравице, недалеко од Бихаћа.
“У периоду од 23. јула до средине августа 1941. године на Гаравицама, које се у енглеској литератури дефинише као мјесто уништења, убијено је 12 000 Срба. Гаравице нису биле логор, гдје су Срби смјештани и затварани, па на након тога ликвидирани, већ је то локација за нестајање, уклањање сувишних. Прије ликвидације поједине групе доведених Срба би провеле максимално два дана у бихаћкој кули”, наводи се у саопштењу Одбора.
Наведено је и да у магистарском раду Саиме Лојић из 2018. године, који је одбрањен на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву, Одсјек за историју, под менторством Амира Дурановића, пише да “Гаравице представљају једно од највећих усташких стратишта у такозваној Независној Држави Хрватској, али и једно од највећих у Европи у Другом свјетском рату”.
На тој локацији убијени су људи не само са подручја Бихаћа и околине, него са ширег подручја обухватајући становништво из Лике, Кордуна, Босанске Крупе, Отоке, Цазина.
Страдалници су били већином српске националности, уз врло мали број Јевреја.
Сматра се да је на том подручју убијено 12.000 људи, а сви они су након лажних обећања која су им давале усташе напустили своје домове и допремљени на Гаравице, гдје су звјерски убијени.
Масовно стратиште носи једно име – Гаравице, али географски обухвата Гаравице, Карађорђево Село /данас Каменица/ и Церавце.
Одбор за заштиту Срба у ФБиХ наводи да су приликом ликвидације Срба усташе “уредно” водиле записнике.
Према записницима из 1941. године који се налазе у Архиву Унско-санског кантона и Архиву БиХ, убијани су мушкарци, од најмлађих до настаријих.
Према једном од записника, најмлађа жртва био је Бошко Шошић из Српског Заложја који је имао 12 година, а најстарија жртва Милош Радић, стар 90 година. Записничар приликом ликвидације био је извјесни Јусуф Челебић.
“У јавном простору ФБиХ у протеклим годинама, а и у овој години и овим данима, у говорима бошњачких и хрватских политичара, у молитвама бошњачких и хрватских свештеника који добијају јавни простор, нема мјеста за страшно историјско страдање које се догодило Србима у ФБиХ”, упозоравају из Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ.
Они тврде да, не само да нема мјеста за 480.000 протјераних Срба, и хиљаде ликвидација попут ликвидације Петра /седам/ и Павла /пет/ Голубовића и њихових родитеља, него нема мјеста ни за догађаје попут Гаравице, гдје је практично у 15 дана 1941. године ликвидирано 12.000 Срба.
“Да је убијено 12.000 птица неко би се упитао зашто, је ли требало, како се то могло десити? Али у јавности ФБиХ нема мјеста за таква питања. Нема ни моралног осјећаја ни потребе да се то питање постави, а нема, нажалост, ни моралне одговорности да се онима који ова питања постављају омогући да се њихове ријечи могу чути”, истиче се у саопштењу Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ, које је потписао предсједник Ђорђе Радановић.
Он наглашава да већина грађана у ФБиХ није имала прилику и нема прилику да зна шта се десило на Гаравицама и шта су Срби претрпјели у Другом свјетском рату, односно да још нема свијести о томе да су усташки поглавник Анте Павелић и његов сарадник Адемага Мешић Србима намијенили истријебљење.
“Свакодневно смо свједоци да се у медијима ФБиХ емитују репортаже о страдањима Бошњака и Хрвата. Срба нема. Као да их никад није било. Ми сматрамо да се треба сјећати свих, свакој жртви одати почаст, али ми као људи једноставно не можемо вјеровати да се потпуно игнорише жртва српског народа која је дата у Другом свјетском рату”, констатују у Одбору за заштиту права Срба у ФБиХ.
