Заборављени бели ирски робови

Дошли су као робови: људски терет превожен британским бродовима на путу за Америку. Били су послати из Ирске, на стотине хиљада мушкараца, жена, па чак и најмлађе деце.

Кад год би се побунили, кажњавани су на најсуровији начин. Робовласници би објесили своју људску имовину, или им постављали руке и ноге на ватру, као један од облика кажњавања. Неки су спаљивани живи а глава им је остављана на копљима на тржишту робова, као упозорење осталим заробљеницима.

Стварно не морамо проћи кроз све ове крваве детаље, зар не? Знамо јако добро злочине из трговине афричким робљем.
Али о афричком робљу се много писало и говорило, а о ирском робљу?

Краљ Џемс VI и Карло I су наставили поробљавање Ираца. Британац Оливер Кромвел продубио је ову праксу дехуманизовања својих сусједа.

У Ирској је трговина робљем почела када је Џемс VI продао 30.000 ирских заробљеника као робове у Нови свет. Његова Прокламација из 1625.г. је омогућила продају ирских политичких затвореника у иностранство, као и продају енглеским досељеницима у Западној Индији.

До средине 1600, Ирци су били главни робови продавани у Антигву и Монтсерат. У то вријеме, 70% од укупног становништва Монтсерата су били ирски робови.

Ирска је убрзо постала највећи извор људске стоке за енглеске трговце. Већина раних робова у Новом свијету су заправо били БЕЛИ.

Од 1641. до 1652, више од 500.000 Ираца је убијено од стране Енглеза и још 300.000 је продано у робље. Ирско становништво је пало са око 1.500.000 на 600.000 у једном десетљећу.

Породице су се распадале, јер Британци нису допустили ирским очевима да воде њихове жене и дјецу са собом преко Атлантика. То је довело до беспомоћног становништва, бескућника жена и дјеце. Британско рјешење је било да их продају на аукцијама.

Тијеком 1650-их, преко 100.000 ирске дјеце старости од 10 до 14 година одузети су од својих родитеља и продати као робље у Западну Индију, Вирџинију и Нову Енглеску. У истом том десетљећу, 52.000 ирских (углавном жена и деце) су продати Барбадосу и Вирџинији.

Још 30.000 Ирских мушкараца и жена превезено је и продато најбољем понуђачу. 1656. године, Кромвел је наредио да се 2000 ирске дјеце одвезу на Јамајку и продају као робови енглеских досељеника.

Многи људи и данас избегавају да назову ирске робове оним што они заиста јесу: робови. Они ће их условно називати „дужничким службеницима“ како би описали шта се догодило с Ирцима. Међутим, у већини случајева из 17. и 18. века, ирски робови нису били ништа више од људске стоке.

Као примјер, афричка трговина робљем је тек почела у том истом раздобљу. Добро је забележено да су афрички робови били много скупљи од ирских, чак и до десет пута, а и често су третирани далеко боље од својих ирских колега. Афрички робови су на тржишту вредели током касних 1600, 50 £ стерлинга а Ирски робови не више од 5 £ стерлинга. Ако су на плантажама ирски робови тучени до смрти, то никада није био злочин. Смрт ирског роба је била само финансијски губитак, али далеко јефтинија од убијања скупљих афричких робова.

Енглески господари су убрзо почели узгој ирских жена за свој особни ужитак и за већу добит. Чак и ако ирска жена некако добије своју слободу, њезина дјеца ће остати робови свог господара. Дакле, ирске мајке, чак и са овом новом стеченом еманципацијом, ће ретко напуштати своју дјецу и остаће у ропству.

С временом, Енглези су смислили бољи начин за кориштење ирских жена, како би повећали своју тржишну зараду: Насељеници су почели укрштати ирске жене и дјевојке (чак млађе од 12 г.) са афричким људима и тако произвести робове с светлијим теном. Ови нови „мулат“ робови имали су већу цену него ирска ,,стока“ и, исто тако, омогућило је енглеским насељеницима уштедети новац, него купити нове афричке робове.

Ова пракса укрштања ирских жена с афричким људима протегла се на неколико десетљећа, а била је толико раширена да је у 1681, донет пропис којим се забрањује пракса парења ирских робиња и афричких робова у сврху израде робова за продају. Укратко, то је било заустављено само зато што је ометало зараду великих робовласничких превозничких компанија који су довозили робље из Африке.

Енглеска је наставила да превози бродовима десетине хиљада ирских робова за више од једног стољећа. Записи наводе да је након ирског устанка 1798, хиљаде ирских робова продато у обе Америке и Аустралију. Било је страшног злостављања и афричких и ирских заробљеника. Један британски брод је бацио 1302 роба у Атлантски океан, да би посада имала довољно хране за јести.

1839. г. Британија је напокон одлучила да оконча своје властито суделовање у Сотонином ,,аутопуту у пакао“ и зауставила је превоз робова. Иако њихова одлука није спријечавала гусаре раде оно што желе, нови закон полако је закључио ово поглавље ирске беде.

Али, ако неко, црно на бело, верује да је ропство било само афричко искуство, онда потпуно греши. Ирско ропство је заиста постојало, али је обрисано из нашег сећања.

Но, зашто се о том тако ретко расправља? Да ли сећање на стотине хиљада ирских жртава не заслужује нешто више од спомена непознатог писца?

Или је њихова прича била она коју су им енглески учитељи наменили: Да у потпуности нестане, као да се никада није догодила.
Нико од ирских жртава се није никад вратио натраг у домовину како би описао своје искушење. То су изгубљени робови, који су временом због пристрасних књига из историје потпуно заборављени.

Извор: Весна