Забрежје код Обреновца: Овде нам је и дом и гроб (фото галерија)

О БОЖЕ, има ли те? Зар ни после свега за нас нема милости?

Горан Илић раширио руке када се, јуче касно по подне, поново провалило небо, после сунца које их је таман огрејало.

– Немој тако, Горане, киша нам је стигла да спере муку. Да нам помогне – одговорио му је Милан Јовановић.

Ово је Забрежје, обреновачко насеље. Протеклих дана било је место у коме је до прексиноћ и јуче ујутро, воденој немани одолевало око три стотине људи. Надали су се да гори дани од првог налета бујице не могу доћи. Премештали су се из куће у кућу. С крова на кров. С острва, на острво… А, онда, када им је јављено да су суочени са одсудним тренуцима које је, како су чули, издиктирала превртљива Сава, пристали су на евакуацију.

Ми смо у овом делу Обреновца, у дану после евакуације. Ушли смо, делом пешке у чизмама, кроз воду која је местимично преливала обућу… делом трактором… и, најзад, камионима који су упућени да прикупе страдалу стоку.

Прва слика: стравично пусто насеље у коме још само вода отвара врата на кућама. Друга: лутка коју је вода отргла некој девојчици… иза је кревет, а мало даље греде и цреп од нечије покојне куће. Трећа слика: мали бели пас кога је очигледно преварио људски глас, па је истрчао на кров који урања у воду.

Слике… слике ужаса које су за собом оставили водени удари и пустош.

– Није пустош! Каква пустош? А шта сам вам ја овде – испрсио се пред нас Драган Инђић, Улица Ивана Богдановића. – Мене јесу евакуисали, али сам се, чим је свануло, вратио. Да прикупљам и спасавам оно што је преостало… Није ово алајбегова слама. Ово је, људи, моја кућа. Мој дом, успомене… А ово је Лола, мој верни пас… Зар да умре од глади…

И, потом, нижу се речи. Тече прича о унукама. Најмлађа има два месеца. Старија – четири године.

– Спасавао их је хеликоптер протеклог четвртка. Али, та деца морају негде да се врате. Неће ваљда да расту у избегличким центрима.
Плаче Драган Инђић. Жао му, каже, што ће деца понети страшне ожиљке кроз живот.
– Не… Не сликајте ме. Не желим да ико види моје сузе. Има и тежих од мојих. Замислите како је онима који су изгубили своје најдраже.

Улица Аце Симовића, готово до угла са Савском улицом. Какве ли ироније? Ова улица је паралелна са реком. Преко је Сава због које је насеље исељено. Драгивоје Стефановић прима позив из Аустрије. Зове син његовог комшије Бате Руса. Не зна где му је отац.

– Не знам шта да одговорим. Бата је био, ту, прексиноћ. Верујем да је пристао на евакуацију. И да није, не знам… где да га тражим. Хоћете ли кекс? Може ли вода? Кафу немам где да скувам…

Десетак мештана, прича нам овај човек, није пристало да се извуче. 

– А, видите да је ту где сад стојимо, јутрос било суво. А, види сад колика је вода. Одакле пробија, бога питај. Отуд, испод бетонских прелаза… Људи копали шљунак. И вода нашла пут.

Код броја 208, у Симовићевој, Слободан Матић бициклом покушава да савлада водену препреку преко улице. Ма, ни макац.

– Хтео сам да видим братовљеву кућу, да видим да ли је пас преживео – каже и пита – можете ли ви помоћи.

Ћутимо… Како да ти помогнемо, човече?! Како, кад преко ове воде само још чамац може.

Андрија Новаковић, из Радничке 6, ризикује. Пробија се, некако, преко водурине. Диже руку и замиче иза угла.

– Мени не прилазите. Овде желим да живим, или, да умрем. Овде су нам и домови и гробови – готово виче старина са терасе куће до које је продрла вода. Млати рукама. – Може да дође ко год жели. Може да ми нуди сва блага, и дворе, ја одавде не идем… Кажите: то поручује Миодраг Блажић, Забрежје, Обреновац.

Даске преко воде су му стазе. Љуљају се даске.

– Кријем се и ја да ме нико не види. Ни спасиоци, ни новинари. Нећу да ме моле, ни да ме куме да пођем из своје куће. Нећу, па макар сад овде црк’о.

Преко пута, стока на издисају. Он каже:

– Немате појма. Стока се одмара – љути се старина.

Неће да призна ни самом себи да је ово пропаст. Права пропаст.

– Нећу… и шта ћете ми – каже.

У повратку… вода, тамо где је била до половине чизама, већ је преливала преко њих. Пљусак је био све јачи. 

БЕОГРАД НИЈЕ ИЗГУБИО ДУШУ

ГОРАН Илић, прича нам да су му две ћерке евакуисане у Београд док је он спасавао друге, у Забрежју. Отуда, из Београда, супруга му је јавила: „Горане, ми смо примљени као код родбине“.

– Драго ми је да Београд није изгубио душу – каже нам Горан Илић.

 ЉУТИ НА СВЕ ЖИВО

У ЗАБРЕЖЈУ, где су махом настањени вредни пољопривредници, љути су на све живо. Говоре да их Сава није угрозила. Објашњавају да се слила у „потковици“ од око 500 хектара земљишта ПКБ. И ту је стала. Из ваздуха, мисле, да је та слика узбунила извиђаче који су алармирали на евакуацију. Ништа друго од овог објашњења не прихватају.

МИЛАНОВО ДРУГО КУЋЕЊЕ

У ПОВРАТКУ, под пљуском, репортере „Новости“ у свој дом је примио Милан Јовановић, домаћин овдашњи. Прича нам овако:
– Из Сребренице сам избегао у протеклом рату. Овде се скућио, а сад се поново кућим.

Новости