Зачетак идеолошке цензуре или зашто је важан случај Ћирјаковић

Уз колаж Ћирјаковићевих твитова, истргнутих из контекста, аутори писма покушавају да представе себе као циљане жртве овог „насилника”. Ове „орхидеје у септичкој јами” – како је Ћирјаковић, дозвољавајући себи слободу која за твитер као медиј није непримерена, неке од њих умео подругљиво да опише – решиле су да се обрате Одељењу за високотехнолошки криминал. Пошто тамо нису имали слуха за њихова тужакања, одлучиле су да своју „правду” истерају на други начин.

НАПАД НА ЕГЗИСТЕНЦИЈУ

То би само по себи било разумљиво да се радило о размени полемичких стрелица, али овде се отишло много даље – не само да се неприкривено апелује да се господину Ћирјаковићу одузме реч, чиме се угрожава слобода говора као основно начело демократског друштва, него се настоји и да се угрози његова животна егзистенција слањем поруке институцији у којој је запослен.

Ауторке писма не скривају своју намеру. Наиме, оне кажу да су баш сада решиле да реагују како би спречиле да З. Ћирјаковић добије статус жртве због претњи које је доживео на „елитистичком поселу” (још један од Ћирјаковићевих израза) на промоцији књиге социолога Јова Бакића. Оптужујући Ћирјаковића за „непристојност”, „вербално насиље” и „воајеризам”, ауторке настоје да, померањем фокуса јавности са немилог инцидента, у коме се Ћирјаковићу претило „ломљењем прстића”, релативизују цео догађај. Упркос претњама, Ћирјаковић није правду тражио од полиције или послодавца, већ је случај изнео пред јавност и дозволио нам да сами донесемо закључке.

Позивање полиције, позивање управе факултета у стварима које се тичу ставова, аргумената и оцена учесника у јавном животу, крајње је непримерена и опасна пракса. Испод наводног прогањања и непримерених речи (све што неког „жуља” може бити проглашено непримереним или чак увредљивим) поново се на перфидан начин уводе критеријуми идеолошке подобности.

Тако је чињеница стварног насиља – отворена претња З. Ћирјаковићу – потиснута наводним виртуалним насиљем г. Ћирјаковића, човека који је познат по оштром уму и оштром језику. Због оштрог језика, некада се ишло на двобој (било је то питање части), а данас се тај двобој обавља другим средствима: јавном полемиком, или, на пример, разменом твитова. Свакако се то не чини угрожавањем нечије материјалне егзистенције.

МОЋ КАО СУДИЈА

Ко прати активност г. Ћирјаковића на твитеру, лако ће приметити да су замерке и оптужбе за „воајерство” резултат дубоке фрустрације појединаца због његове истрајности у сликовитом и политички изоштреном коментарисању јавних личности и њиховог деловања. Ту очигледно спадају и потписнице овог писма.

Оно што посебно забрињава у писму није толико настојање да се дискредитује господин Ћирјаковић, колико што се то дискредитовање обавља по аршинима политички коректног говора наметнутог споља. Наиме, оптужбе о „воајерисању” и „прогону” у себи садрже призвук сексуално узнемираване жртве, док је по среди искључиво политичко-идеолошки конфликт између потписница писма и Ћирјаковића. Те оптужбе и покушаји подвргавања јавног говора у наметнути и унапред задати идеолошки калуп, много су већи грех од било које „непристојности” која је у тим твитер разменама била написана (а обе стране нису баш много мариле за избор речи).

Да се циља много даље од дискредитације, види се у самом наслову писма, то јест у томе да је упућено „ФМК-у” где је г. Ћирјаковић запослен. Дакле, више није реч само о Ћирјаковићу, него о настојању да се путем притиска и сама образовна институција инструментализује у сврху приватних, али и идеолошких обрачуна на јавној сцени. Ауторке писма дакле настоје да путем индукованог институционалног притиска ућуткају г. Ћирјаковића и искључе га из јавне расправе. Ту се више не ради ни о полемици, ни о некултури, ни о „воајерству”, него о призивању „моћи” за судију у стварима од јавног интереса (што је увод у у идеолошко насиље).

На овај начин, данас је г. Ћирјаковић изложен полугама притиска диспропорционалним „греху” за који се оптужује, али по начину на који се тај притисак врши, јасно је да сутра мета притиска може да буде свако ко се дрзне да критикује одређене ставове и јавно деловање.

Све у свему, видимо да потписнице овог писма не само да оправдавају и релативизују претње изречене на јавној трибини (да ће угледном публицисти, предавачу и аналитичару друштвене стварности бити поломљени прсти), него настоје да кроз јавни линч који су повеле тај насилнички наум и остваре.

ВЛАДИСЛАВ ОБРЕНОВИЋ

Владислав Обреновић је политиколог и сарадник часописа Идентитет. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Зоран Ћирјаковић (фото: Немања Јовановић/Експрес)

Извор Нови Стандард