За разлику од древних времена када су се бележили и памтили изразити примери храбрости или неке друге врлине, у модерном времену сматрају се вредним помена и необични, па чак и бизарни подвизи који улазе у Гинисову књигу рекорда. Наши људи изгледа још увек немају неку већу склоност да се надмећу у таквим стварима, али ће изгледа по својим подвизима у области правосуђа бар неки од нас ући у ту књигу рекорда.
Недопустива спорост Хашког трибунала
Први је Војислав Шешељ који већ више од једанаест година чами у хашком казамату, а да му није изречена ни првостепена пресуда. Чак се и не зна кад ће се она изрећи, пошто је уместо дисквалификованог судије именован нови који, додуше, уопште није учествовао у судском поступку, али ће се упознати са предметом тако што ће прочитати неколико десетина хиљада страница разних поднесака, записника, извештаја и других докумената, а да уопште није учествовао у саслушању и унакрсном испитивању сведока и вештака. И што је још горе, за разлику од наших дичних судија, о чему ће касније бити речи, он није завршио курс убрзаног читања и памћења, па због тога још није у стању да учествује у расправама судећег већа.
Свако ће се одмах упитати какво је то тешко и сложено кривично дело Војислав Шешељ починио, кад се ни после једанаест година не може утврдити његова наводна кривица и изрећи првостепена пресуда. Посреди је деликт мишљења, односно такозвани говор мржње и ништа више од тога. Све остало што му тужилаштво ставља на терет јесу дела других која му се у оквиру конструкције здруженог злочиначког подухвата (јоинт цриминал ентерприсе), а сходно начелу објективне одговорности, потпуно произвољно приписују. Чак је и Карла Дел Понте, тужилац који га је оптужио и извео пред Хашки трибунал, јавно признала да је то учинила на усрдну молбу Зорана Ђинђића. У међувремену је Војислав Шешељ, изложен огромним напорима у властитој одбрани и великим патњама, тешко оболео, па није искључено да ће – не дај Боже! – над њим бити извршено судско убиство, као што је то већ учињено у случају Слободана Милошевића.
Занимљиво је да ниједна невладина организација, која прима паре из Брисела или Вашингтона, није протествовала због тако драстичног кршења елементарних људских права Војислава Шешеља, чиме нам се и на такав начин ставља до знања да је он изван сваког закона, па да се на њега и последња ништарија може острвити.
Запрепашћујућа брзина нашег суда
А сада ћемо том одурном оклевању и злонамерном одуговлаћењу Хашког трибунала супротставити блистави пример из наше судске праксе, који ће сигурно златним словима бити уписан у анале нашег правосуђа. Реч је такође о деликту мишљења који се гони по приватној тужби и за који се може изрећи само новчана казна, а који се у Првом основном суду у Београду води под ознаком К. бр. 23600/10. После више од три године судија Снежана Ђокановић, којој је то изгледа био један од последњих кривичних предмета, 27. новембра 2013. године изрекла је првостепену пресуду. Од тог тренутка дошло је до невероватног убрзања поступка, што је велика заслуга новог судије у овом случају, чије нам име још није познато, иначе бисмо га радо похвалили. Када је 10. марта 2014. године у судској писарници предат одговор на жалбу окривљеног, који је на његовом столу могао бити тек сутрадан, он је без икаквог оклевања цео предмет упутио Вишем суду у Београду, који је најраније 13. марта 2014. године могао стићи у писарницу овог Суда.
При том је овај судија починио, за њега вероватно безначајну, повреду Законика о кривичном поступку тако што жалбу браниоца окривљеног, која је пристигла у Суд 8. марта 2014. године, није доставио тужиоцу и његовом заступнику на одговор, што је иначе био дужан да учини, па да тек по приспећу овог другог одговора или протека утврђеног рока, цео предмет упути другостепеном суду. Како је знао по чијем је налогу поступио и тако убрзао окончање овог поступка, а захваљујући томе и предвидео каква ће бити другостепена пресуда, с правом је очекивао да тужилац неће тражити обнову поступка због повреде његовог права на одговор на жалбу окривљеног, а да окривљени не може доказати да је тим пропуштањем на било који начин повређен његов на закону засновани интерес.
Захваљујући овом почетном убрзању, другостепено веће Вишег суда у Београду, које су чинили председник Милан Лондровић и чланови Живота Ђојинчевић и Снежана Петричић, постигло је невероватан рекорд који би могао бити уписан и у Гинисову књигу рекорда. Претпостављамо да је већ 14. марта 2014. године ово веће одржало први састанак и једног од својих чланова одредило за известиоца, који је за само три радна дана, поред редовних послова, успео да прочита око 300 страница судских списа. Не би то наравно постигао да претходно није завршио кратак курс брзог читања и поузданог памћења. Захваљујући томе овом већу је пошло за руком да за само шест дана, почев од 14. марта када су из писарнице на сто председника већа стигли судски списи, па до 20. марта 2014. године, када је изречена другостепена пресуда Кж1. бр. 151/14, реши овај кривични предмет. Како су у том периоду била и два нерадна дана (субота 15. и недеља 16. марта), то само значи да је ово веће успело да за само четири радна дана проучи и анализира судске списе, а затим промисли и изведе одговарајући закључак. Па зар има и једног суда у Србији, па и шире, који је за тако кратко време окончао другостепени поступак?
Благотворна помоћ са стране
Нема никакве сумње да је ово био задивљујући подвиг без премца у нашем правосуђу. Ово утолико пре што се у том истом Вишем суду у Београду на потврду или поништење обичног решења чека и по шест месеци, док се у другостепеном поступку о жалби по правилу одлучује тек по протеку једне године. Они који су упућенији у правосуђе одмах ће узвратити да се то није могло постићи без „дебеле“ везе, а да је та веза био – а ко би други? – министар правде и државне управе Никола Селаковић. Чини нам се да је поменута претпоставка врло вероватна, али да је употребљен колоквијални израз („дебела“ веза) који је за уваженог министра Селаковића увредљив. Није он наравно био ни танка ни дебела веза нити се умешао (највероватније преко председника Вишег суда) да би утицао на сам исход овог судског спора, него је као министар правде пружио благотворну помоћ са стране и силно убрзао окончање другостепеног поступка, не би ли тако створио пример за углед и за све остале судије.
Занимљиво је, међутим, да све судије нису склоне таквој „помоћи“ са стране. То је, поред осталог, био разлог који је 8. децембра 2013. године, баш после Селаковићеве благотворне помоћи првостепеном судији у овом случају, навео колегијум Врховног касационог суда да изда следеће саопштење:
„Поводом учесталих напада на судове од стране представника законодавне и извршне власти и иступања преко средстава јавног информисања којима се дају непотпуне и нетачне информације о раду судова, колегијум Врховног касационог суда поново указује да је судска власт непристрасна, независна и самостална од законодавне и извршне власти, па стога непримерене изјаве појединих носилаца јавних функција којима се чини покушај утицаја на ток и исход судских поступака, представљају недозвољено уплитање политике и урушавање угледа судске власти, а тиме и статуса судова.“
Ова временска коинциденција између Селаковићеве помоћи првостепеном судији и потоњег саопштења колегијума Врховног касационог суда можда и није случајна, пошто председници судова имају обичај да са својим колегама размењују обавештења о томе ко је и на какав начин утицао на пресуђивање суда. А када помоћ са стране пружа министар правде, то се од судија не може сакрити, чак и кад овај, као да је завереник или – не дај Боже! – неки преступник, чини у потаји.
Пример за углед
Иако су правници, нарочити кривичари, склони да само претњом и казнама подстичу људе на исправно поступање чини нам се да у случају судија и њиховог надасве одговорног посла треба користити и друге подстицајне мере, па изузетне подвиге награђивати и изузетним унапређењем. Сматрамо да би судије Животу Ђојинчевића и Снежану Петричић убрзо требало изабрати за судије Апелационог суда у Београду, док би председника другостепеног већа Милана Лондровића одмах требало изабрати за председника Врховног касационог суда. Јер, ако је Ната Месаревић, као првостепени судија у чувеном случају окривљених за убиство Зорана Ђинчића, првом космичком брзином унапређена за председника Врховног суда, зашто то не би могао и Милан Лондровић, који сигурно није гори од Нате Месаревић, пошто је од ње, имајући у виду чистку коју је као председник Високог савета судства проводила међу судијама, тешко бити гори.
Поред унапређења ових подвижника, ваљало би размислити и о подстицању свих осталих судија како би се убрзали поступци и решио велики број заосталих предмета. При том ваља имати на уму да писана упутства, захтеви и молбе високих званичника нису довољни, а да слике, као својеврсни симболи, и те како могу да подстакну људе да чине оно што се од њих очекује. Тога ради ваљало би урамљене слике Милана Лондровића, Животе Ђојинчевића и Снежане Петричић поставити на зидове свих судница и радних соба судија, а испод њих великим словима исписати следеће поруке: „Угледај се на њих!“ Ако су они могли, можеш и ти!“
Једва да треба рећи да би то била велика промена у односу на ранија тмурна времена. Ако нас памћење добро служи, све до самог краја XX века на зидовима свих судница и других судских просторија налазиле су се слике Јосипа Броза, који је правницима познат и по злокобној изјави да се не треба држати закона као пијан плота. Сада би, међутим, сваког судију који би са катедре или радног стола подигао поглед сусрела озарена лица његових врлих и успешних колега. Па зар има лепшег и подстицајнијег примера од тога?
Пример за осуду
Да нам се, међутим, не би замерило да превише хвалимо једног министра и истичемо његову непролазну заслугу због пружања судијама помоћи са стране, покушаћемо да после ове блиставе наведено и тамнију страну нашег правосуђа. Како је пример који смо навели имао за предмет јавну стручну критику књиге једног универзитетског професора, послужићемо се такође на далеко чувеним универзитетским примером из Крагујевца. Фебруара и марта 2007. године већи број професора Правног факултета у Крагујевцу ухапшен је због примања мита од студената и у јавности оквалификован као „просветна мафија“. Том приликом, према писању штампе, ухапшеним професорима стављено је на терет да су испите продавали по цени од 500 до 800 евра, а дипломе по цени од 12 до 16 хиљада евра, док је један професор од неког сиромашнијег студента узео само пет метара дрва за огрев.
На двема оптужницама од 17. августа 2007. и 31. марта 2008. године било је 86 оптужених (од тога 23 професора правних факултета у Крагујевцу, Нишу и Београду) за 120 кривичних дела: примање мита, фалсификовање службене исправе и злоупотребе службеног положаја. Како су потом уследили бројни захтеви за изузеће, главни претрес је започео у смедеревском Окружном суду тек 16. септембра 2009. године, годину и по дана од подизања оптужнице, да би после почетка рада нове мреже судова (такозване реформе правосуђа) 1. јануара 2010. године, због измене поротника у саставу већа, главни претрес изнова почео.
А затим је, уз допуштење судије Слађане Бојковић, започело недопустиво одуговлачење овог поступка под разним, најчешће неубедљивим па и недопустивим изговорима: због недоласка адвоката или њиховог напуштања суђења после прекида за одмор, учестале „болести“ оптужених, наводне операције једног оптуженог на кичми, а потом интервенције на срцу, недоласка првооптуженог на суђење и изостанка „из верских разлога“, не само због славе него и Курбан Бајрама, иако нико од професора није исламске вероисповести. Судија Слађана Бојковић је уважавала чак и такве изговоре за недолазак оптужених на суђење, као што су учешће на конгресу у Оксфорду и одлазак у Загреб на постдокторски колоквијум за приватно право у својству ментора једног докторанта. А да и не помињемо чињеницу да је током 2010. године било само 27 судећих дана, иако судија Слађана Бојковић од краја 2009. године није добијала нове предмете да би се потпуно посветила овом суђењу.
Па до чега је довело ово недопустиво оклевање и одуговлачење? Није могло бити горе: застарело је кривично гоњење осам кривичних дела злоупотребе службеног положаја, од којих је три дела извршио Свето Пурић, а по једно Предраг Стојановић, Бранислав Марковић, Емилија Станковић, Милена Петровић и Радоје Брковић. А сада ће ови окривљени, чији суђење није окончано у разумном року, моћи да траже накнаду материјалне и нематеријалне штете, коју неће платити из свог џепа судија Слађана Бојковић него Република Судија из државног буџета.
Права је штета што будно око Николе Селаковића није запазило овај судски случај, иначе би он сигурно пружио благотворну помоћ са стране и тиме отклонио ту велику бруку и срамоту нашег правосуђа, а сигурно би открио и оне који су са стране успоравали уместо да убрзају овај поступак и да тиме наступи застарелост за чак осам тешких кривичних дела.
Нама једино преостаје да млађаном Николи Селаковићу, који је у својој тридесет и првој години по други пут изабран за министар правде, што је знак великог поверења и признања, дамо промишљени колегијални савет. Кад већ пружа благотворну помоћ судијама зарад убрзања поступка, нека то најпре чини у случајевима тежих кривичних дела где због развлачења поступка прети наступање застарелости, наравно под условом да верује да као министар правде може и сме да утиче на пресуђивање судија.
Коста Чавошки
Балкан Магазин
