Судећи према честим посетама највиших државних функционера Kини и њиховим помпезним најавама бројних уговора, чини се да се улагање кинеских привредника у Србију захуктава.
Од прве велике инвестиције Пупиновог моста који је после три године градње завршен децембра 2014. до данас прошле су пуне четири године. За то време, иако све није ишло баш као по лоју кинеске инвестиције су се ређале. После моста који је коштао 260 милиона евра, а који је градила кинеска компанија, уследила је 2016. продаја смедеревске железаре Хестилу за 46 милиона евра. Бенк оф Чајна је у Србију дошла почетком 2017, а РТБ Бор је недавно, после неколико неуспешних приватизација, нашао уточиште у кинеској компанији Зиђинг. Према уговору ова инвестиција требало би да вреди 1,4 милијарде долара. И ту се отприлике, за сада, завршава листа конкретних директних инвестиција друге економије света у нашу земљу. Списак зајмова и заједничких послова на којима смо радили, пре свега инфраструктуралних, знатно је дужа. Уосталом, тим поводом је кинеска банка и одлучила да уђе у Србију.
У прву, како су је тада назвали, историјску посету Kини отишао је пре непуних 10 година тадашњи председник Србије Борис Тадић. За време његовог мандата почео је да се гради мост између Земуна и Борче, међутим, све остало започето, нешто и завршено, за време председниковања најпре Томислава Николића, потом и Александра Вучића. Николић је и сада као председник Националног савета за координацију сарадње са Русијом и Kином редован гост ове далекоисточне земље.
Приликом последње званичне посете Kини актуелни председник државе је у септембру 2018. донео вести о новим улагањима. Приступне саобраћајнице у Зрењанину већ су спремне за долазак Шандонг Линглонга који би у овај банатски град требало да уложи непуну милијарду долара. Осим тога, у Kини је договорено улагање у фабрику за прераду цинка у истом овом граду вредну 100 милиона долара.
Потписано је неколико меморандума о сарадњи, али и уговор са компанијом Хуавеј о набавци опреме, радова и услуга за реализацију капиталног пројекта надзора, као и уговор за Икарбус, у који би требало да се инвестира, како је најављено, 2,6 милиона долара. Међу најавама кинеских улагања које још нису спроведене у дело је индустријски парк у Борчи. Уговорен је и зајам за изградњу обилазнице око Београда, на потезу од Остружнице до Бубањ потока. Kинеске компаније давале су зајмове и радиле на деловима Kоридора 11, али и на пројекту брзе пруге Београд – Будимпешта.
Све интензивнија сарадња довела је до тога да се Kина у јавности схвата као један од највећих инвеститора у Србији, иако је још далеко од тога. Таквој слици највише доприносе изјаве државних званичника, који су током 2017. говорили о укупно шест милијарди евра кинеских инвестиција. Међутим, велики део тога су зајмови, а не праве инвестиције. За последњих осам година у Србију је ушло 15 милијарди евра страних инвестиција, од тога 12 милијарди из земаља Европске уније, која нам је и даље највећи економски партнер.
– У земљама ЕУ се као директна инвестиција рачуна само оно што је уложено, што је подигнуто, што ради. Kада би се тако увек рачунало онда бисте у старту трећину могли да одбаците. Тако је некада било, рачунало се у инвестиције само оно што је реализовано – каже за Данас Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку.
Он истиче како су се инвестиције из Западне Европе у Србију смањиле када је реч о прерађивачкој индустрији и то за неких 30 до 40 одсто у односу на период пре 2012. С друге стране, напомиње Рајић, инвестиције у туризам су сада за 100 одсто веће него у том периоду.
– Пад у улагањима у прерађивачку индустрију имамо због тога што још нисмо реформисали привредни амбијент, и даље постоје проблеми са корупцијом, бирократијом, високим наметима који нас чине скупим па се од пет компанија једна или ниједна одлучује да улажу у Србију – истиче наш саговорник.
Рајић каже да је политика субвенционисања страних инвеститора погрешна јер су се раније субвенције давале онима који запошљавају на стотине радника и улажу минимум 40 до 50 милиона евра.
– Нигде у Европи немате државу која даје субвенције компанијама које инвестирају милион, два или три милиона евра. Овде добијају земљиште бесплатно, и субвенцију у висини једне трећине укупног улагања. Да не помињемо да већина тих инвеститора 90 одсто сировина увози – наглашава Рајић.
Зато би требало, сматра он, променити цео принцип, спустити порезе и подстаћи домаћу привреду и помоћи домаћу производњу субвенцијама. Рајић каже да је последње смањење пореског оптерећења добро, али да тога нема много, а да су порези, попут оног на имовину, у прошлости само повећавани.
– Похвално је то што Фонд за развој ради боље, што НБС држи ниску референтну каматну стопу и што банке дају јефтиније кредите, али ова актуелна политика наступа према страним инвеститорима није добра. Видећемо шта ће бити са инвестицијама из Азије за три, пет до седам година и колико њих ће остати да раде – каже Драгољуб Рајић.
Пише: Љ. Буквић, Данас.рс
