Захвати, па владај: Сујетни Вођа, страначки прелетачи и демократска пљачка

У атмосфери потпуног безнађа, Србија је дочекала вест да ће плате и пензије бити смањене за тридесет одсто. У сенци овог догађаја, евро је поскупео на 116 динара, цене хране и горива такође. Фантомска појава бивших министара Демократске странке које је Александар Вучић сачувао од процесуирања за највеће пљачке у историји Србије, данас опет харају, делећи савете и лекције. На окупу су Александар Влаховић, Кори Удовички, Млађан Динкић и многи други који су већ Србију одвели у пропаст. Њихов нови шеф, Александар Вучић, претворио је Српску напредну странку у канту за ђубре. У њу су стали сви. И стари министри и нови пребези. СНС је пред пуцањем. Надувена од болести и превеликог броја чланова.

Пре годину дана, током пролећа и лета 2013, распуштено је више од 30 градских и општинских одбора Српске напредне странке (СНС) широм Србије, а затим су у тим местима успостављена повереништва која су одмах била подређена “централи” у Београду. Уведена је нека врста “принудне управе” коју је осмислио Александар Вучић. За “принудног управника” нових градских и општинских одбора СНС, именован је Радомир Николић, син Томислава Николића. Поједини бивши чланови СНС тврде да је млађи Николић имао задатак да “ликвидира” све што имало подсећа на радикалну прошлост.

Без имало двоумљења, као отомански главосеча, почео је млађи Николић да хара Србијом, носећи “свилен гајтан” и спискове оних којима ће намаћи омчу. У децембру прошле године, чачански лист, “Глас западне Србије”, најавио је његов долазак као велико зло које се спрема.

И заиста, Радомир Николић прави “пречишћени” списак од 40 људи које треба по сваку цену сменити или избацити из странке. Списак је претходно предат Вучићу “на одобрење”, па су тек онда “примењене мере”. Вучићев главосеча је овако објаснио тадашњу акцију: “…У питању су људи са којима странка није задовољна како су радили, били су и раније упозоравани да ако чланови руководства могу да раде по 12 сати дневно то важи и за њих…”.

Већина оних који су “посечени”, касније је схватила да је у питању “прекомпозиција странке”, односно, повратак на сцену криминалних кланова који су деловали око Демократске странке.

Био је то тек почетак великог чишћења старог чланства Српске радикалне странке, које је основало странку и кренуло за Томиславом Николићем и Александром Вучићем. Већ од дана оснивања (септембар 2008. године), било је јасно да ће бивше чланство СРС бити изиграно, и да ће вође СНС оберучке примити у своје редове “вишеструке повратнике”, тачније, страначке прелетаче и штеточине које су ојадиле државу и народ у претходном режиму.

Жути напредњаци

Одласком Томислава Николића из странке због преузимања председничких дужности, на њено чело долази Александар Вучић, који тек тада почиње да спроводи масовно чишћење” оснивача СНС, посебно у општинским и градским одборима.

На врху странке Вучић задржава само неколико старих, пробраних чланова некадашње Српске радикалне странке (Мају Гојковић, Јоргованку Табаковић, Игора Мировића…), како би створио привид “патриотског континуитета”.

У стварности, окружио се групом себи сличних кривоклетника и издајника Шешељевих “начела”, докопао се власти и пара а земљу предао на управљање америчким и европским сецикесама које су одмах поставиле своје старе кадрове у сва битна државна надлештва. Одједном су се као вампири појавили бивши министри, саветници, шефови кабинета и “финансијски стручњаци”.

Вучић тешком муком доноси одлуку да преузме власт у Београду, да не би повредио свој “пословни савез” са Драганом Ђиласом и целокупном министарском бандом из Тадићеве владе. Кад је већ било неизбежно (због притиска бирача и чланства) да то учини, изведен је прави маскенбал на отвореном: бивши јуришници Демократске странке, постају “напредњачка елита”. За градоначелника је изабран Синиша Мали, некадашњи помоћник министра за привреду и приватизацију, човек који је саучесник свих великих транзиционих пљачки државних предузећа од 2001. године до данас. За градског менаџера, изабран је Горан Весић, “чувар Ђинђићевих тајни” и његов “човек од поверења”.

За шефа свога кабинета, Александар Вучић доводи Ивицу Којића, бившег шефа кабинета Млађана Динкића. Са друге стране, Вучић је збринуо и Динкића па му је о трошку Владе Србије опремио и кабинет у тек реновираној згради некадашњег “Геозавода” у Београду, одакле, кажу, треба да управља “арапским пословима”, од којих, то је свима јасно, неће бити ништа.

Одмах након пролетошњих избора, Вучић у владу доводи и бившу ДОС-ову министарку, Кори Удовички, која преузима ресор државне управе и локалне самоуправе. Њој поверава и контролу трошења буџетског новца, како би “демократски партнери” били сигурни да ће њихови послови бити сигурни.

Због свега овога, у такозваној “бази”, настао је хаос. По општинским и градским одборима ДС, почели су масовни пребези у Српску напредну странку. Тако је, на пример, цео општински одбор Демократске странке у Трговишту прешао у СНС, скоро сви одборници ДС из Бруса такође су се нашли у СНС, у Лазаревцу је чак 200 чланова ДС прешло у напредњаке…Исто то се десило у Зрењанину, Сечњу и у још најмање двадесет општина у Војводини и централној Србији. Догађало се и невероватних ситуација, па је тако у Димитровграду, исти човек (извесни Владица Димитров) са места председника ДС дошао на место председника СНС! У Суботици је због пребега чланова Демократске странке у СНС, у једном тренутку чланство напредњака порасло за 2.000 чланова. Скоро цео општински одбор Динкићевог УРС-а у Панчеву нашао се у чланству СНС!

Истовремено, док се овај невероватни процес одвијао, старо чланство СНС, углавном састављено од бивших радикала, постало је непожељно. Већина њих је претрпела увреде, прогон и медијски линч пре него што је била приморана да напусти странку. Они који су остали у странци, углавном су гурнути на маргину, изоловани и спречени да делују.

Ултиматуми, захтеви и команде

Недавно је група непотписаних напредњака, огорчена стањем у земљи, послала саопштење јавности (на меморандуму СНС), у коме се каже: “…Колико год демократе мислиле да пате од колективне амнезије, неће се заборавити све њихове пљачке, отимачине, уништавања свих јавних предузећа, од локалног до републичког нивоа, све ортачке комбинације ДС функционера, сва она намештања тендера, криминал и корупцију на сваком кораку, и у свим сферама друштва. Да ли заиста мислите да су грађани заборавили да сте нам ви, тако способни и препоштени, 2012. године оставили за собом стопу незапослености од ‘само’ 26.1 одсто, а да је у време када сте ви дошли на власт 2008. године, износила 14.4 одсто? Да ли стварно верујете да смо сви тако кратког памћења да се не сећамо да је за време владавине ДС-а, само у периоду од 2008-2012 године 400 хиљада радника остало на улици, док сте своје чланове и симпатизере запошљавали искључиво у јавни сектор…”.

Али, на овако наивне иступе група и појединаца у странци, Александар Вучић увек има спреман одговор. Уместо да до детаља истражи улогу Александра Влаховића и Божидара Ђелића у бројним криминалним приватизацијама, а пре свега у продаји смедеревске Железаре и Дуванске индустрије у Нишу, он их је наградио. Божидар Ђелић је свечано испраћен у једну срећнију земљу где је именован за директора инвестиционе банке “Лазард” (једна од оних поробљивачких институција које даве такозвани трећи свет), а Александар Влаховић је ових дана неформално наступио као консултант министра привреде Душана Вујовића. Јавност у Србији је током приликом обавештена да ће пензије и плате у државним установама бити смањене за тридесет одсто. Вучићу, такође, не пада на памет да иницира поступак против бившег председника владе Мирка Цветковића и већине министара који су за време два мандата Бориса Тадића ојадили Србију. Радије их узима за саветника. Уместо тога, он прети народу и оптужује га да је сам крив за своју судбину.

Кад је на конференцији за новинаре 25. јула, шеф делегације Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт, обавестио јавност да је администрација у Бриселу одобрила 30 милиона евра помоћи због пролетошњих поплава у Србији, Вучић је, кажу њему блиску сарадници, побеснео, јер је очекивао десет пута већи новац. Али, и они који су га одобрили, прате шта Вучић говори. Половином јуна месеца, кад се стање око поплављених подручја полако смиривало, и кад су прве процене штете на кућама и сеоским домаћинствима почеле да стижу, Вучић је почео да галами и прети ојађеном народу: “…Ево, већ су неки почели да самостално процењују, али држава то неће дозволити! Нико неће ни динара добити док се не утврди право стање! Држава има начина да се обрачуна са онима који хоће да ушићаре!”.

Многима у поплављеним подручјима, ово је био сигнал да уопште не подносе било какве пријаве за помоћ, јер су претње схватили озбиљно. Недавно је и Вучићев “бројач пара”, Марко Благојевић осуо паљбу на општине које нису доставиле процену штете. Али, страх је учинио своје. Овакве Вучићеве испаде су и донатори чули па су зато и одредили само 30 милиона евра помоћи, а остало ће бити кредити (уколико буде пројеката, а нема их!).

Биће затечен и стечајни управник

Након смрти Миодрага Ракића, бившег шефа Тадићевог кабинета и главног идеолога стварања Српске напредна странке и очувања тековина демократске пљачке, Александар Вучић нема више никаквих амбиција. Његова главна тачка ослонца више не постоји. Све тајне покојног Ракића које су толико узбуђивале Вучића, распршиле су се као балон од сапунице. Ракићеви “моћни људи” у страним службама, на које је Вучић рачунао, били су само нижи чиновници. Такозвана лидерска улога на коју је Вучић рачунао, такође је била плод његове фантазије. Покојни Ракић му је уливао наду да ће баш он да изврши “реконструкцију” Ђинђићевог модела владавине, и да ће га на тај начин у свету признати као лидера. Ништа од свега тога се није десило. Вучићу само стижу ултиматуми, захтеви и команде. То његова сујета не може да поднесе.

Тежак терет за њега представља и странка која се стално попуњава и стално распада. Британски политички аналитичар (С. Браун), доживео је СНС као партију “са двоје врата” у којој на једна улази ново чланство, а на друга излази старо. И тако све док се кућа не сруши.

Чињенице говоре да је од прошле предизборне кампање до данас у СНС ушло 60.000 људи, или, сликовито речено, цео град величине Краљева (то потврђују и подаци из СНС). То, дакле, значи да се у претходном периоду у СНС учлањивало близу 1.000 људи дневно. Ово масовно “преобраћање” дошло је као последица страначких диктатура које су заведене у државној управи и јавним предузећима. Другим речима речено: без чланства у владајућој странци, нема ни запослења.

Многи познати и мање познати “прелетачи”, такође су потражили привремено склониште у Српској напредној странци (док Вучић не падне). Тако је председник општине Александровац, Југослав Стајковац, променио је осам странака пре него што је дошао у СНС. Драган Николић, члан ГО СНС, променио је шест странака, Благоје Спасковски, директор РТБ Бор био је у пет странака пре СНС. Маја Гојковић, сада председница Скупштине Србије такође је променила пет странака…

Све говори да је “напредњачки талас” заправо привремени пројекат који Србију треба да гурне још даље од њене реалности, а да је што дуже задржи у друштву колонијалних банана-држава. Или, још тачније речено: да је замајава док криминална елита Демократске странке и даље ради свој посао.

Уместо да се чланство Српске напредне странке побуни против овакве политике, оно је изнутра загушено интересним групама и појединцима. Овакво стање одговара Александру Вучићу, који не познаје демократији нити жели да је упозна. Његова “политичка школа” за време чланства у Српској радикалној странци у време Војислава Шешеља, познавала је само методе “ковертираних оставки” и диктатуру једног човека. То Вучић данас примењује. Српска напредна странка за врло мало времена, створила је потпуни хаос у финансијама и буџету Србије, привреда стоји а још 40.000 људи је остало без посла. Образовање и здравство нису никада били у горем стању. Једино је криминал процветао од када СНС влада (истовремено, никада више није било монтираних и немонтираних афера и “борбених поклича” да ће се “држава обрачунати са криминалом и корупцијом”).

Србија је за мање од годину дана пала у морални и економски стечај, а Александар Вучић је постао стечајни управник Србије…Има и хапшења политичких неистомишљеника, а медији блиски власти уцењују политичаре, академике и привреднике (уколико имају критички однос према Вођи и његовом режиму).

Председник Србије Томислав Николић амнестира криминалце, укида потернице и планира како да у Србију врати одбеглог Богољуба Карића. Његова супруга, трагикомична госпођа коју по дипломатским кулоарима већ зову “Мишел Николић”, на сваком кораку понижава институцију председника. У парламенту траје диктатура једне странке. На улици је диктат криминала и локалних мафија. У полицији мафијашке фракције. У здравству такође.

У таквој атмосфери, Вучић више није господар ничега. Они који господаре уместо њега, спремају се да га склоне.

Никола Влаховић, Таблоид