Еврозони, ако не постане фискална унија, следи бракоразводна парница пуна тешких речи. А Србија, уместо на свадбу, у Европу хита пред развод
Криза која потреса еврозону од 2009. са ескалацијом грчких дугова постаје очигледна и неупућеним посматрачима. Евроентузијазам и очекивања периферних земаља да ће чланством у Европској унији решити сопствене проблеме показала су се илузорним. Уместо да се изједначе плате и животни стандард, изједначиле су се цене и трошкови живота, а неједнакости су, уместо да се смање – повећане. Стога је потребно поново преиспитати да ли постоје фундаментални пропусти у евроконструкту и какви се стратешки помаци могу очекивати у будућности.
ЕУ је пре свега геостратешки политички пројекат, којим је требало обезбедити мир међу вековним непријатељима, Немцима и Французима, трајно војно стратешки везати Европу за Америку, а тек потом решавати економска питања.
Све је почело 1948, када је формирана Европска организација за економску сарадњу у циљу реализације Маршаловог плана економске обнове Европе и њеног конфронтирања са тада моћним СССР-ом. Већ 1951. формира се Заједница за угаљ и челик, чиме почиње доминација Немачке у Европи. Гасе се мале и нерентабилне челичане, а оне највеће, немачке, почињу наглу експанзију. Римским уговором 1957. оснива се Европска економска заједница (ЕЕЗ) као царинска унија и Немачка добија додатни замах, јер је експортна привреда. Већ 1963. наступа криза, Француска губи утицај даљим ширењем ЕЕЗ и блокира приступ Британији, Данској, Норвешкој… Моћна немачка индустрија потискује француску, а неспоразум се амортизује уступцима Француској у погледу субвенција, заштите и фондова за пољопривреду.
ЕЕЗ 1967. прераста у Европску заједницу. Криза долара и Бретон-вудског система резултира почетком координације монетарних политика кроз фиксне курсеве у земљама ЕЗ и заједничког флуктуирања у односу на долар. Координација монетарних политика и фиксни курсеви одговарају Немачкој, јер неефикасније економије не могу да стимулишу конкурентност девалвацијом на заједничком тржишту. Процес интеграције се наставља и 1979. оснива се Европски монетарни систем, а монетарно уједињење се завршава увођењем заједничке валуте, али без фискалног уједињења.
Евро је посебан случај јер је то валута без земље, без буџета и без могућности да централна банка купује обвезнице држава чланица. Претпоставке Мастрихтског уговора о фискалној политици у великом броју земаља нису се спроводиле, извештаји су фризирани, криза је нарастала да би експлодирала од 2009. са потресима у Грчкој.
Заједничка валута, уз несумњиво смањивање трансакционих трошкова и пријатног осећаја код грађана периферних земаља да имају квалитетан новац, уништила је једно важно оруђе – девалвацију ради подстицања извоза и повећања конкурентности. Уз изостанак царинске заштите процес деиндустријализације слабих економија је убрзан. Сви желе да возе немачке аутомобиле, пију француска вина, пуше енглеске цигарете, носе италијанску гардеробу, а да све остало остане по старом. Немачки суфицит је скоро једнак дефициту који остварују периферне земље. Криза захвата чак и Италију која је имала респектабилну индустрију. Ни они не могу да издрже немачку конкуренцију. Очекивања да ће сви бити равноправни, која су заводљиво звучала на почетку, претварају се у делиријум незадовољства у Грчкој, Шпанији…
Концепт који је примењен – монетарна унија без фискалне уније – исцрпео је своје могућности. Следећи корак је пуна фискална унија (супердржава, европска влада, европски буџет) или бракоразводна парница пуна тешких речи.
У току еуфорије уједињења није урађена кључна ствар, није створен нови европски идентитет и истински европски дух. Локалне елите су грађане обмањивале добицима не помињући трошкове. У утакмици између провинцијских тимова и Бајерна, Немци увек побеђују. У Америци је сваки Грк прво Американац па тек онда Грк, а у Европи је обрнуто. Искуство СФРЈ може бити поучно – сви су остали пре свега Срби, Хрвати, Словенци… А Југословени су остали без домовине. А ми Срби, уместо на свадбу и весеље, у Европу хитамо пред бракоразводну парницу.
Миодраг Зец, НИН
