Закулисане игре са златом: У очекивању велике прекретнице (Први део)

После краха златнодоларског стандарда централне банке главних земаља „златне милијарде“ су се систематски бавиле тајним операцијама са жутим металом, како би плански, из трезора централних банака, извукле злато. Очекује се да ће врло брзо трезори са златом потпуно опустети, и то ће  постати преломни тренутак, епохални догађај у историји светских финансија и светске политике…

Златна грозница као знак да долази „последње време“

Један од знакова грчевитих покушаја светске финансијске олигархије да одгоди  тренутак „велике прекретнице“  представља и посета британске краљице Елизабете Друге и принца Филипа – војводе од Единбурга трезорима злата у Банци Енглеске 13.12 2012.године, коју су светски медији масовно рекламирали. Колико може да се верује јавним гласилима, у подрумима Банке Енглеске лежи 20%   званичних резерви светског злата. Наравно  да се краљица није бавила пребројавањем златних полуга и провером количине злата у њима. Међутим, њена фотографија испред сјајних полуга требало је све да убеди да је у „златној краљевини“ све у најбољем реду. Истина, та пи-ар акција није дала очекивани резултат. Нервоза учесника на тржишту злата је дошла до границе после које је већ почела да се прелива у „златну грозницу“.

У историји човечанства је било много „златних грозница“. На пример,  само у 19.веку су биле: сибирска (тридесетих година), калифорнијска (крајем четрдесетих година), аустралијска (педесетих година) и јужноафричка (крајем века). Међутим, све оне су представљале локалне „грознице“, а сада је дошло до глобалне појаве. У току поменутих „грозница“  злато је вађено из дубина Земље, а сада се из трезора централних банака гребу његови остаци. У злато   данас инвестирају и многи познати милијардери. На пример, Џорџ Сорош.  После њега су се на тржиште жутог метала бацили и други. Топ-менаџер  швајцарске банке  UBS Џозеф Стадлер је изјавио да богаташи не правећи буку злато купују у тонама. Треба имати у виду да је Сорош агент Ротшилда, тако да ако је Сорош „кренуо на злато“ значи да се  расплет  „мувања са златом“  приближава крају.  Да подсетимо да је још у пролеће  2011.године  Сорош громогласно изјавио: „Мислим да је злато највећи светски мехур од сапунице“. Зато је одмах после тога  демонстративно продао све злато које је имао. Сорош је тада заиста радио у интересу Ротшилда, који су активно куповали жути метал  и којима је тада било неопходно да зауставе раст цена злата. Има аналитичара  који, коментаришући Сорошов повратак злату 2012.године, констатују да је „хохштаплер  закаснио  када је дељен златни колач“[1]. Шта да се ради, могли бисмо да се сложимо да је „златни колач“ већ поједен. А Сорошу су дозволили само да покупи мрвице испод стола.

Има и оних који су и пре него што је дошло до „великог преокрета“  почели да се ишчуђавају и буне због непринципијелности великих банкара који су много деценија тајно пребацивали злато из државних трезора у приватне сефове. Међутим, у ствари, светски банкари (Ротшилди) свету нису баш ништа ново показали. Прича о званичном злату је ко зна по који пут показала чврстину њихових метода  које   су  им   омогућиле да у 19. веку постану јачи од краљева. Ево шта у вези с тим пише руски експерт за област геополитике В.Павленко: „Породица Ротшилдових се већ више од 200 година  специјализује за контролу свих врста медија, банака, експлоатацију дијаманата и обојених метала, међу којима је и злато. При том им је психологија таква да сматрају да комплетно злато света припада њима и да се оно само привремено чува у појединим државама које, пошто сматрају да злато представља „национално добро“ то злато чувају врло пажљиво да се не појаве нежељени претенденти. Чуваће га све док оно не затреба Ротшилдима. А начин како да се злато натера да се у потребном тренутку пребаци како би се вратило „газди“ преискусни чланови породице ће већ пронаћи, што је последњих деценија потврђивано не само једном“[2].

„Златни расплет“: неке лако видљиве последице

Тешко је да се предвиде све последице откривене чињенице о лоповлуку финансијских власти земаља „златне милијарде“. Очигледно је да ће поверење у централне банке (као и у државне благајне, које су са њима повезане) бити неповратно изгубљено. А биће пољуљан и ауторитет државних власти   – зато што оне нису обезбедиле контролу рада централних банака.  И сасвим сигурно да ће откривени лоповлук „изузетно великих сразмера“  изазвати озбиљан хаос у финансијском, економском, социјалном и политичком животу друштва уопште.

При том, последице у финансијској сфери су потпуно очигледне. Доћи ће до наглог раста цена злата. јер ће, прекидом испорука злата из трезора  централних банака бити нарушена вештачка равнотежа која је постојала на тржишту драгоценог метала. До сада је максимална цена злата достизала највише 1900 долара за тројску унцу (у августу 2011. год.). А права „равнотежна“ цена злата ће, према различитим проценама, износити између 5 и 10 хиљада долара (уз садашњи обим и курс америчке валуте). Уосталом, поједини експерти говоре и о вишим ценама. Међутим, толика прогноза може да има оправдања само уколико у свету дође до окретања злата од злата-робе према злату-новцу. Код златног новца тачније је говорити не о ценама злата, већ о златном паритету новчаних јединица. Тако  је Џон Батлер, аутор познате књиге «The Golden Revolution»  израчунао да, да је у САД  2012.године  уведено 40% обезбеђење обавеза банака, уз златне резерве земље (које су нешто преко 8 хиљада тона) цена злата требало да буде најмање 13.400 долара за тројску унцу[3]. Прилично често у медијима може да се види и прогноза „златног гуруа“ Џима Синклера који предвиђа да ће до 2015 – 2016. године цена злата да скочи до 12.500 долара по унци[4].

Друга последица ће бити нагли пад вредности америчког долара. Врло је једноставно: између цене злата и америчке валуте током читавог периода од краха Бретонвудског система постојала је невидљива конкуренција: што је цена злата била виша, то је вредност америчке валуте била нижа, како је цена метала  падала, тако су позиције „зелених“ новчаница   јачале. Није искључено да ће се долар толико обезвредити да ће уместо њега финансијске власти САД покушавати да створе „нови“ (на пример – не „зелени“, већ „розе“ долар) или уопште нову валуту (типа „амеро“). Наравно,  под условом да САД опстану на политичкој карти света, тј. да не дође до њиховог распада на неколико независних земаља – држава.

Обзиром да ће откривена златна афера створити свеопште неповерење према финансијским властима није искључен ни крах осталих – резервних валута – евра, британске фунте стерлинга и јапанског јена. Очигледно је да ће у условима хаоса који ће завладати са папирним новцем, људи бити принуђени да се врате робном новцу. Економисти говоре да у основи новог робног новца могу да се нађу робе које су за друштво   неопходне – нафта, електрична енергија, различити обојени и црни метали, пшеница, цемент и сл. Нећемо сада да дискутујемо о  плусевима и минусима различитих пројеката новчаних јединица које се базирају на „корпама“ које садрже различите комплете роба. Минуса је много више. Основни је – компликованост стварања система који се базира на робним „корпама“ и нестабилност која произилази  из тога. Мислим да кад наступи „велика прекретница“ човечанству уопште неће бити до конструисања сложених новчаних система, већ   ће као „појас за спасавање“ опет да послужи – злато.

Где је нестало злато које се налазило у трезорима централних банака?

Врло је компликовано данас доказати чињеницу да је из трезора централних банака злато украдено, али ипак није сасвим немогуће. Али дати одговор на питање где се то злато дело, у чијим се сефовима (правних или физичких лица) оно данас налази – много је компликованије. Наравно, може да се претпостави да се оно равномерно растурило до свих главних потрошача злата – предузећа индустрије накита, инвеститора, приватних тезавратора  и сл. Међутим, у ту верзију не може да се поверује. Јер, по правилу, злато се не продаје када је најскупље, већ управо супротно – када   његова цена падне на „дно“. Постоји стална сумња  да до „приватизовања“ златних резерви  долази у интересу одређених лица које су и до сада тај метал добијале  под најповољнијим могућим условима. Та верзија пада на памет сваком озбиљном аналитичару. Ево, на пример, мишљења руског финансијског аналитичара Сергеја  Голубицког који је покушао да схвати распродају злата у Националној банци Швајцарске 2000. – 2005.године: „И тако – ево моје верзије догађаја. У периоду између 2000. и  2005.године  Швајцарска није наивно продавала националне златне резерве по дампиншким ценама, већ је врло домишљато  најдрагоценији жути метал из Централне банке извозила  сопственим комерцијалним структурама! Повод за то је био врло важан  и  истовремено законит: промена устава и одвајање  франка од злата.  У новим околностима, у трезорима Централне банке се нашао приличан „вишак“, зато су га и заменили за новац који, уосталом, нису покрали чиновници, већ је раздељен сопственом народу (преко органа регионалног и федеративног самоуправљања)! Купци тог злата, мислим, су углавном били Швајцарци, само са разликом, што они нису радили у државним структурама, већ у приватним банкама и фондовима. Моја хипотеза идеално објашњава и громогласне  изјаве швајцарских власти, које су на тржишту радиле на смањењу цене злата јер су омогућиле да се изврши „приватизација“ златних резерви по вештачки смањеним, а у ствари    штедећим ценама. Чим је 2005.године програм прерасподеле 1300 тона злата завршен, светске цене злата су кренуле ка небу…“[5]

Данас многи медији тачно скрећу пажњу на то, да Народна банка Кине  спроводи политику сталног повећања својих златних резерви, при чему се у њеном књиговодству то повећавање не види или се види непотпуно. Закономерно је да се претпостави  да велике недржавне банке могу да спроводе сличну политику: да повећавају своје златне резерве приватизацијом јефтиног метала из трезора централних банака, и да врло брижљиво маскирају тај процес.

Подаци о златним резервама које не спадају у категорију званичних резерви, тј. које се воде код  приватних структура или су у поседу приватних лица, фрагментарни су и непоуздани. Тачне цифре не могу да дају чак ни експерти Светског савета за злато. Постоје само претпоставке, и оне су следеће: у рукама приватних лица се налази прео 30.000 тона  злата у облику накита и других немонетарних облика. Отприлике још толико долази на резерве у облику монетарног злата  – златних новчића и стандардних полуга.  То је злато приватних инвеститора – правних и физичких лица. Неки експерти претпостављају  да су незваничне резерве монетарног злата већ данас веће од званичних златних резерви. То је врло снажан ресурс, ако се узме у обзир да иза званичних података о резервама централних банака могу да се крију празни трезори или такозвано волфрам  злато (лажно злато). Поставља се питање: колико су консолидоване незваничне резерве монетарног злата? Или су оне распршене код милиона и милиона приватних власника у различитим земљама? То је питање на које чак и експерти Светског савета за злато имају проблема да договоре.

Ако би се судило по јавним изворима – на данашњи дан највећу незваничну резерву представља резерва злата приватног фонда SPDR Gold Shares ETF. Акције SPDR Gold Shares ETF су почеле да се котирају на Њујоршкој берзи фондова и спадале су у оне акције које најбрже расту у свету. Сада се котирају и на Сингапурској, и на Токијској берзи фондова. Златне резерве наведеног фонда износе 1.260 т. Чувар тог злата је банка HSBCкоја се налази под контролом клана Ротшилдових. Злато се чува у Лондонском централном трезору банке, а уосталом, може да буде смештено и у осталим трезорима те банке. Остали приватни златни фондови су ситни. Укупне резерве свих таквих фондова се процењују на 2.100 – 2.200 тона, односно на приближно 7% свих незваничних резерви монетарног злата у свету.

(Наставиће се)