Сремска Митровица – Пре само две године у Сремској Митровици је било више од 2.300 занатских радњи и малих трговина, а данас их је тек око 1.500. У Занатлијској улици нема папуџија, сарача, ковача, остала је само једна златарско-кујунџијска радња и један ТВ сервис. Нема капаџија, кројачких салона, малих ковачко-механичарских радњи, а затворена је и једина вуновлачара. Ни у једном селу у Срему више нема ковачке радње.
Од 27 обућарских радњи још само шест преживљава, а стари мајстор Светислав Јовановић каже да ради због навике, да не може да измирује обавезе, али још не затвара. Тако говори још пет обућара који се баве само ситним поправкама. Оштрач ножева Милосав Мучибабић је радио као оружар у војсци, па постао вишак. Отворио је оштрачку радњу, али сваки дан рачуна хоће ли следећи месец ставити катанац на врата. Посла има, али су обавезе до сада биле такве да је газда Милосав за себе једва зарађивао 20.000 динара месечно.
– Поред фирмарине од 15.000 динара и других трошкова, давио ме и музички динар, па заштита носача звука. Радим по цео дан и једва ми остане 20.000 динара месечно. Ако у овој години не буде боље, затворићу радњу, мада ми је до пензије остало три године – каже Мучибабић.
За сада у граду на Сави има 76 регистрованих фризерских радњи, а помоћник градоначелника Богдан Кузмић каже да на црно ради још око 70 мушких и женских фризера. У фризерској радњи „Стил Ди“ раде двојица младих фризера двадесетосмогодишњака – Драган Љеваја и Иван Стефањук, не жале се, али кажу да су једва издржали прошлу годину.
– Све нам је за вратом, а муштерије сиромашне. Фирмарина је била 15.000 динара, седам хиљада динара смо плаћали СОКОЈ-у таксу на музику, а десет за заштиту фонограма. Паушалци смо са 20.000 пореза месечно, а били смо обавезни да користимо и фискалне касе. Тешко живимо, али сада, кад је укинута такса на истицање фирме, музички динар и заштита фонограма, покушаћемо да не доводимо у питање фирму – каже Драган Љеваја.
Не жале се ова двојица младих мајстора, а пре отварања властите ортачке радње пекли су занат десет година код једног митровачког бербера и онда одлучили да самостално окушају срећу.
– Годинама сам био секретар у удружењу занатлија и ништа од онога што смо тражили није урађено, да се поведе посебна брига о старим занатима, јер граду требају ковачи, јувелири, браварске радње, пекари који пеку хлеб на стари начин у зиданим пекарама. Немамо ужара, занатлија за ситне оправке у домаћинствима. Тражимо и да се у школама образују млади људи за старе занате, а да се пореском политиком помогне да град и села добију потребне занатлије. Од ове године ће и подршка за самозапошљавање од берзе рада бити већа, а помоћ занатлијама пружићемо и из градског буџета, формирањем Фонда за развој малог предузетништва. Сремска Митровица има само два кројача, који крпе и поправљају, нема модних кројача, у граду се не може сашити одело. Да су намети мањи било би и више легалних фризерских радњи. Морамо наћи најбољи начин за подстицај, а готово сам сигуран да ће олакшице које су до сада уведене – укинута такса на истицање фирми и накнада за музички динар – донети уштеде занатлијама, али ту још има простора да се они растерете и да могу да живе од свог рада. Осамсто радњи мање за нешто мање од две године јасно говоре о кризи у коју су запали предузетници – истиче Богдан Кузмић, помоћник градоначелника за развој занатства у Сремској Митровици.
Ако не буде подршке, знаће се ускоро, по огласима на вратима занатских радњи о издавању пословног простора, а у Сремској Митровици таквих огласа је све више, док је кирија за локале све нижа. Многи који су пре пар година купили локале са намером да их издају и тако зарађују, сада покушавају да их продају, али упола цене.