Да је СССР умео да у својој орбити задржи Кину и укључи је у совјетски систем поделе рада, највероватније би сигурно победио у такмичењу два система. Уосталом, није искључено да је то Стаљин схватао (или осећао), у сваком случају постоји информација да су односи са Кином за њега били приоритет, чак и у односу на контролу над Источном Европом
Друга ствар је што Запад не уме да губи, па бисмо у том случају вероватно добили нуклеарни рат
Данас можемо да видимо како се понаша Запад налазећи се у ситуацији у којој је био СССР отприлике крајем 70-их година. Засад не знамо како ће се све завршити, али је добро то што се немају где бацати атомске бомбе. Запад се руши изнутра, а не спољa
ВЕЋ сам више пута писао о томе како је почетком 60-их у СССР-у почела криза ефикасности капитала и хтео бих да о томе кажем нешто подробније.
За почетак, подсетимо се да је пад ефикасности капитала – криза повезана са чињеницом да се ризици произвођача увећавају продубљивањем поделе рада и достижу вредности при којима даље инвестиције постају нерентабилне, а њихово враћање неоствариво.
При том, ако је економија тржишна – криза постепено утиче на једну по једну привредну грану, а иста ситуација је и са разним регионима. Из тог разлога се доста дуго ствара утисак да постоје разни „зелени изданци“.
У СССР-у је привреда била изграђена на принципу велике корпорације, односно на планској прерасподели ресурса (у светској економији он је и наступао као држава – корпорација), али се од тога укупна репродуктивна контура није могла принципијелно изменити иако је ефикасност њене примене била већа него у земљама са тржишном економијом.
Овде постоји веома важан моменат. Совјетски систем поделе рада у почетку је био мањи од западног. Из тог разлога се не може директно поредити њихова економска ефикасност – треба узимати у обзир разлику, која се негде до краја 70-их година смањивала, што и говори о већој ефикасности планске привреде. Ипак, са падом ефикасности капитала та предност је нивелисана.
Последње време када је совјетска привреда била потпуно избалансирана највероватније су биле 1959.-1960. године. Наравно, то је процена, али у СССР-у су управо почетком 60-их година почеле прве реформе повезане са променом привредних модела. Са чиме су те реформе биле повезане?
Будући да се криза пада ефикасности капитала испољава различитом брзином у разним привредним гранама, а у планској економији криза се најпре испољи у смањењу ефикасности производних фондова, створен је утисак да су проблеми не толико у економији (у том моменту једноставно није било одговарајуће теорије), колико у управљању.
Према томе, почетком 60-их година решаван је главни задатак, кад је темпо економског раста још био веома висок, а сви проблеми изгледали не баш принципијелни. Управо из тог разлога је у програму партије за 80. годину била предвиђена изградња комунизма – једноставно је темпо раста из 50-их био продужен на 60-70 године. Реформе су биле усмерене на повећање ефикасности управљања привредом. И подела рејонских комитета на индустријске и пољопривредне и оснивање савета народне привреде, све је било у истом смеру – смањивање и поједностављивање бирократске вертикале.
Резултата није било, ситуација се погоршавала и постало је јасно да су неопходни озбиљни и промишљени кораци. Хрушчова, који очигледно није био спреман за системски рад, заменио је Брежњев када је и отпочела припрема за нову реформу под називом „Косигинова“. Нећу сада анализирати политичке узроке неуспеха те реформе (конфронтација Савета министара и партијског апарата, која је трајала још од времена „позног Стаљина“), само ћу нагласити да је та реформа била усмерена на обнављање активности „одоздо“ (насупрот планској вертикали која је очигледно „шлајфовала“).
Треба истаћи да је до тада, 50-их година, после Стаљинове смрти, власт строго прогањала сваку самосталну активност приватних лица (поред осталог био је практично ликвидиран пољопривредни сектор совјетске привреде), тако да је у извесном смислу то био покушај да се врати натраг, у период високог раста.
Данас, поткрепљени теоријом, ми разумемо да је са становишта економског успеха (односно утемељења научно – техничког прогреса) та реформа била безнадежна (у сваком случају до распада западног система поделе рада, што се замало није десило почетком 70-их), а највише што би се могло постићи јесте појављивање великог броја богатих људи који би искористили слаба места у систему расподеле ресурса социјалистичког типа. Другим речима, ма како то чудно звучало, партијски апарат је био у праву тако да носталгија за том реформом скоро да ничим посебно није основана.
Криза се настављала, али, будући да плански карактер привреде нико није укидао, онда су гране привреде и региони који су пропадали, дотирани и подржавани на рачун оних који су се мање или више развијали нормално, што је и њих доводило до стања застоја. У том тренутку десио се нагли скок цена нафте на светском тржишту, што је омогућило добијање озбиљног ресурса за компензацију успорене привреде. То је одложило кризу за најмање 10 година и створило чувени ефекат „геронтолошког руководства“, када је основна мисао власти била „ништа не дирати да би се још макар годину-две нормално живело“.
У свему овоме постојао је још један аспект.
Читав систем социјалног васпитања у земљи такође је био усмерен на константан пораст, а као резултат тога до 70.-их година стасала је прилично бројна генерација која је била научена и припремљена и рачунала на брзи пораст и могућности каријере, а такве могућности више није било. Показало се да је та генерација, веома разочарана и љута на власт, сматрала да јој намерно није дата могућност за развој и успех.
Такво мишљење власт је подржавала и одбијала да призна кризу пошто је она у том моменту била у супротности са општеприхваћеном теоријом. У прво време и криза се кретала полако, а могућности за њено маскирање било је у изобиљу. Касније је она полетела као стрела, али више није било људи спремних да на себе преузму одговорност за ситуацију у земљи. Они, или нису били спремни, или су се већ престројили за потпуно личне интересе који су били у супротности са интересима државе.
Уопште, у потпуности се реализовала ситуација о којој је после рата говорио Стаљин: „Нама је потребна добра теорија, иначе ће нас сломити!“. И сломили су.
Остаје последње питање. Теоријски предуслови за развој нове економије били су спремни већ 20-их година прошлога века, тако да је већ у време Стаљина било могуће припремити одговарајућу теорију. Да ли се могла избећи криза? Одговор на ово питање је позитиван.
Да је СССР умео да у својој орбити задржи Кину и укључи је у совјетски систем поделе рада, највероватније је да сигурно победио у такмичењу два система. Уосталом, није искључено да је то Стаљин схватао (или осећао), у сваком случају постоји информација да су односи са Кином за њега били приоритет, чак и у односу на контролу над Источном Европом. Друга ствар је што Запад не уме да губи, а у том случају – вероватно бисмо добили нуклеарни рат.
Међутим, историја нема супротни правац. Зато, данас можемо да видимо како се понаша Запад налазећи се у ситуацији у којој је био СССР отприлике крајем 70-их година.
Засад не знамо како ће се све завршити, макар је добро то што се немају где бацати атомске бомбе – Запад се руши изнутра, а не споља.
Бар једна добра вест.
Пише: Михаил ХАЗИН, руски економиста, председник економске консултантске компаније „Неокон“
Превела Ксенија Трајковић
Факти
