Запад нам урушио економију

НЕГДЕ 2005. године, један мој познаник из Немачке, иначе владин званичник, рекао ми је да је режиму (Милошевићу) поред одбијања промптне приватизације, замерено и “што је дозволио откуп друштвених станова по симболичним износима”. Замислите, рекао је, каква “златна кока” је тиме одузета западним банкама које су касније ушле у Србију.

Похвале и критике власти у Србији од стране међународних финансијских институција по правилу коинцидирају са (не)пристајањем на приватизацију великих државних система.

Свако одугловачење повлачи оштру критику и обрнуто, без обзира на економску оправданост таквих одлука. У пакету “минуса” које су добијале српске власти од међународне заједнице од 2000. било је и враћања већинског удела државе у “Телекому”, па куповина “Телекома Српске” и трећег мобилног оператера у ЦГ или враћања дуга Србије ММФ(?) у периоду 2005-2006…

Бивша Југославија је имала одрживу економију и једну од највећих стопа економског раста у Европи (1960-1980). Србија је била изнад тог просека, а грађани су имали коректан животни стандард, бесплатно здравство и образовање, доступност спорта и културе, гарантовано право на посао, плаћени годишњи одмор, извесност брзог добијања друштвеног стана или кредита за изградњу куће, јефтин јавни превоз и услуге.

Проценат оних са завршеним факултетом је сустизао европски просек, писменост је била преко 90 одсто, а животни век од преко 72 године. Инострани дуг је био десетоструко мањи него садашњи укупан дуг бивших република.

Оно што је постало проблем Западу је то што СР Југославија (Србија) опирала да уђе у приватизацију или прецизније, није то хтела одмах и по мерилима,у том тренутку, вредносно неупитне неолибералне доктрине.

По Мајклу Парентију, угледном светском аналитичару, Запад је хтео да “трансформише Југославију у неколико слабих десничарских држава које су неспособне да воде независну политику, чија би економија била потпуно доступна мултинационалној корпоративној експлоатацији и које би биле сиромашне, са јефтином радном снагом и фабрикама које неће представљати конкуренте западним произвођачима.”

Фокус приватизације у Србији је био на телекомуникацијама, банкарском сектору, природним ресурсима (рудници, земља и питке воде), које је Србија поседовала. Због одбијања тог безусловног сценарија, предузети су медијски кораци да се режим представи у најгорем светлу и припреми терен за интервенције “дисциплиновања” свим средствима.

Не улазећи у политички дискурс и вредновање тог режима (а може се много тога негативног и критичког закључити), главни мотив тог понашања је био недвосмислено економске природе. У том смислу Србији су уведене санкције маја 1992. Формално, због “учешћа” у рату у Босни, а суштински због “несарадње” око потпуне приватизације економије Србије.

Санкције су значиле потпуну забрану увоза и извоза, што је имало катастрофалне економске последице. Од хиперинфлације, незапослености која је достизала 70 одсто, болница које су остајале без лекова и медицинске опреме. Доток нафте је био готово прекинут, енергетски сектор је био пред пуцањем због недостатка делова за ремонт, међународни транспорт је био отежан итд.

Паралелно се подстицала “активност” терористичке ОВК, која постаје инструмент слабљења Србије. Иако је ситуација око Косова била добро позната (1987. године “Њујорк тајмс” је пренео истину о манипулацијама етничких Албанаца) притисак на Србију је био такав да је на крају резултовао бомбардовањем Србије. Директне штете, по многим изворима се процењују на 40 милијарди марака, а индиректне на чак близи 100 милијарди марака.

Тешко да би нека економија издржала све ове ударе. Захтев да се Косово отцепи од Србије је само значио да се богата налазишта руда и други системи (енергетски, телекомуникациони, саобраћајни, водопривредни) на КиМ продају, одричући право Србији накнаде приликом тих приватизација. Али јој се није одрекла “обавеза” да настави да враћа 1,6 милијарди евра иностраног, тзв. косовског дуга.

Србија је на тај начин економски девастирана и претворена у деиндустријализовану државу јефтине радне снаге. Ни аграр није надоместио пад прихода процеса деиндустријализације, напротив сточни фонд 2010. је нпр. био мањи него 1910. године (?), па се може говорити и о својеврсној деаграризацији, што је невероватно ако говоримо о једној природно богатој држави.

Питање је да ли ће се Србији “дозволити” да се развије јер је управо разбијање економије Србије отворило простор неким другим економијама да зараде на оним пословима на којима је она раније зарађивала.

Борислав Боровић, Форум независних економиста

Новости