Запад спрема кохабитацију Вучић-Ђилас са циљем – Србија у НАТО и против Русије

Запад је своју прилику да нас еутаназира изгубио 2008. Тако да сада може само силом. Порасле су генерације које мрзе НАТО и ЕУ као симболе колонизације и окупације

Европска унија, у лицу ратног хушкача на руском и палестинском фронту Урсуле фон дер Лајен, поновила је крајем октобра, у посети српским градовима Приштини и Београду, ултиматум НАТО и ЕУ којим се од Србије захтева да поништи свој територијални интегритет безусловним „de facto” признањем сецесије Косова и Метохије. Она је поновила и други део ултиматума: да Србија свом савезнику Русији уведе санкције ако жели да настави пут ка ЕУ, за чије започињање се грађани Србије никада ни на каквом референдуму нису изјаснили. Поред ње је председник Србије немо стајао и говорио о инвестицијама, брзим возовима и о робној размени која је требало да учврсти аргумент како нам без ЕУ нема живота.

Само један дан после одласка Фон дер Лајен, испуњен је један од главних ултимативних захтева Запада. Директор БИА је смењен тако што је поднео оставку, али је барем написао шта су прави разлози таквог чина, а наша држава је још једном осрамоћена. Овим гестом је Александар Вучић послао сигнал Западу да Србија пристаје на све. Јасна је агенда ЕУ према којој будућа влада Србије треба да буде стечајни комитет за ликвидацију државе. Ту би се, поред тренутних носилаца власти, нашло место за све спремне да саучествују у НАТО-изацији Србије де факто признањем сецесије Косова и Метохије, гашењем Републике Српске и коначно увођењем санкција Русији, чиме би земља одустала од (војне) неутралности а пљувањем у лице главном савезнику у Савету безбедности УН уједно би запечатила издају КиМ.

Ову мапу пута је пре две године наговестио састанак Вучића и Драгана Ђиласа у Председништву Србије после кога је Ђилас изашао пред камере и славодобитно изјавио да је он за Запад. А Запад не губи време ни док траје предизборна кампања. Специјалац за растурање српских држава, НАТО херој референдума 2006. за отцепљење Црне Горе Мирослав Лајчак, био је у Београду где је са Вучићем и Петром Петковићем договарао даљи наставак такозваних преговора о ликвидацији Србије (на Космету). Паралелно, амерички вазали а наши француско-немачки окупатори, не само што нам предлажу тајну конвенцију о српском признању сецесије КиМ коју заједно са Вучићем крију од јавности, већ на самом Косову легализују фалсификовање прошлости скрнављењем српских споменика и културне баштине. Треба ли наглашавати да Вучић није захтевао извињење и враћање уклоњене табле на српском гробљу посвећене српским војницима палим за слободу Србије 1912–1918, ограничивши се само на опаску да је то „бесмисао“.

У Црној Гори, пак, НАТО, ЕУ и сви други аватари Запада у облику њихових амбасада, са комплетном инфраструктуром партија које служе НАТО окупатору и такозваног невладиног сектора, желе да саботирају или до даљег одложе попис становништва који ће показати да су Црногорци већином – гле чуда – Срби.

У БиХ је напад на Милорада Додика у пуном јеку, прети му се хапшењем и забраном политичког деловања, док се законом окупационог „високог представника” Кристијана Шмита – достојног наследника Бенјамина Калаја и Оскара Поћорека, Републици Српској прети одузимањем имовине. Републици Српској је према западној агенди намењено укидање, чиме би „аждаја што Словене гута“, како кажу стихови десетерца о подвигу Гаврила Принципа, требало да понови хабсбуршку анексију Босне и Херцеговине 1908. године која већ тада умало није била окидач за почетак Првог светског рата.

Латинска пословица Nomen est omen заиста лепо пристаје „драгој Урсули“, како Вучић назива шефицу Европске комисије. За моју генерацију име Урсула је препознатљиво по злој вештици из „Мале сирене“, најпопуларнијег Дизнијевог цртаног филма мојих вршњака. С тим што ова „драга“ аждаја не гута сирене него Словене. Када се Урсула појави на сцени она, попут имењакиње, веома држи до сценског наступа. У Кијеву је у жуто-плавој комбинацији, подржавајући ратне напоре против Русије, у Приштини у црвено-црној подупире великоалбански национални пројекат, а у Београду у плаво-белој; док вређа читаву српску јавност, подсећа кога Србија треба да подржава у масакру над цивилима у Гази. И није она једини немачки, или западни, ратни јастреб који то ради. Београд је тако у марту прошле године шефица немачке дипломатије Аналена Бербок посетила у црвено-црној комбинацији, а Шан Меклеод, амбасадорка земље која је напустила ЕУ, при сусрету са председником Србије почетком марта ове године носила је мараму са више него јасном поруком, исписаним стиховима украјинске химне „Згинуть наші вороженьки, як роса на сонці“ (Погинуће наши непријатељи као роса на сунцу).

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган отворено је у контексту односа ЕУ према цивилним жртвама у Гази поручио шта мисли о тој организацији и њеним захтевима. Украјински рат је до краја оголио политичку импотенцију ЕУ. Питање је, међутим, како је могуће да званичницима ЕУ овако дрско понашање, тачније политичко иживљавање, пролази код нас? Ово већ јавно примећује и Сергеј Лавров који је у интервјуу каналу Русија 1 поредио разлику у понашању Турске и Србије и односу према ЕУ, назвавши понашање Уније према Београду геополитичком вежбом.

ЕУ је од политичког патуљка током сукоба на истоку Европе постала политичка амеба и време је да и код нас то неко примети. Примера ради, немачки представници ћутали су када су остварене најаве Џоа Бајдена и Викторије Нуланд о Северном току. Канцелар Олаф Шолц, министарка Бербок, а и Урсула, правили су се да нису приметили да се у Балтичком мору појавио „ђакузи”. Чак је у првој верзији „објашњено“ да су Руси дигли у ваздух сопствени гасовод. У верзију о украјинским диверзантима нико није поверовао, а када је добитник Пулицерове награде Симор Херш предочио доказе о америчкој диверзији, дочекан је завером ћутања.

Европске политичке елите су листом одустале од сопственог политичког идентитета и националних интереса када је у питању посреднички НАТО рат против Русије. Колико ли је само хаубица „Цезар“ послала Француска, а тенкова „Леопард“ Немачка, Холандија, Белгија и тако редом. Чак су и земље кандидати, попут несрећне Северне Македоније која је и своје уставно име уложиле у „европски пут“, дале оно мало оружја за америчке ратне напоре. Треба ли рећи да је француски председник Емануел Макрон изразио пуну подршку Израелу, а Урсула је искористила прилику да се, попут некада Колинде Грабар Китаровић која је волела да се шепури по окупираном Авганистану, и она мало прошета у панциру по светој земљи.

Овакво понашање америчких вазала у Европи, међутим, не дешава се тек тако. То треба упарити са не једном поновљеном изјавом стечајног управника Србије, америчког амбасадора Кристофера Хила, који резолутно понавља да је Србија одлучила да јој је место на Западу. Откуд сад то?

По среди је прекомпоновање безбедности у Европи. Максималистички циљ Запада, боље речено њихове пусте жеље, биле су распад Русије у крви после чега би квази државе настале на њеним остацима биле плен за класичну колонијалну експлоатацију и окупацију. Ово би се догодило или због протеста проузрокованих незадовољством ескалацијом рата после фебруара 2022. или као резултат неке оружане побуне. Било је незадовољстава на почетку специјалне војне операције, а догодила се и побуна Вагнера, али Русија не да се није распала него је данас и војно и политички, чак и економски, иако под јаким ударом, јача него 2022. Кад се већ ово није догодило, Запад је задовољан великом погибијом и разарањем. У крајњој линији Запад шаље новац и оружје, а што се погибије обе војске тиче, шта га брига? Све су то за њих Руси. Уосталом, све ратове на совјетском (руском) и југословенском (српском) простору међусобно су водиле војске настале од остатака армија непријатељских НАТО.

Западни план Б је изградња нове гвоздена завеса која са Шведском и Финском у НАТО почиње од Северног пола а завршава се у јужном Медитерану где је Сирија прва енклава у којој Русија има своју војску. Ограда померена за више од хиљаду километара на исток и није лош резултат за само 30 година од краја Хладног рата. Историјски гледано, само трен.

У овај план, међутим, не уклапају се Срби. Нисмо у НАТО, и заправо представљамо непријатељски елеменат, на исти начин на који смо то били за Адолфа Хитлера на сектору Југоисток. Запад је своју прилику да нас еутаназира изгубио 2008. Тако да сада може само силом. Порасле су генерације које мрзе НАТО и ЕУ као симболе колонизације и окупације и сада је толика већина народа против Запада да, што се Запада тиче, нема доброг решења за нас. Осим можда оног коначног који су покушале усташе у НДХ. Слугерањска власт, која је саучесник у демонтажи Србије на Косову, требало би да припомогне НАТО-изацији прво КиМ, следило би суштинско укидање Републике Српске што би одблокирало улазак БиХ у НАТО, да би онда могли да кажу да ни Србији не преостаје ништа друго до да и она уђе у НАТО.

Отуда Хилова хистерична потреба да понавља како је Србија одлучила да буде на Западу. Отуда и ничим изазване изјаве Владимира Зеленског да Русија спрема рат на Балкану. Кад год се раније причало о хибридном утицају Русије, то је најављивало нови круг НАТО-изације Балкана. Прво у Црној Гори са афером државни удар 2016. године, па и у Македонији 2018. са референдумом после Преспанског споразума коме је претходила паника о руском мешању. Резултат у оба случаја било је усисавање у НАТО после недемократског притиска. Ова метода се показала толиком успешном да је и једна Финска на исти начин увучена у НАТО.

Кључно питање је зашто носиоци власти у нашој држави дозвољавају унижавање достојанства своје земље, њених грађана и у крајњој линији свог личног достојанства? Зашто се понашају као да немамо савезнике у свету? И Русија и Кина су не једанпут јасно ставиле до знања да ће штитити наше интересе. А чињеница да се у Пекингу председник Русије Владимир Путин није састао са српским колегом, пред важне изборе у Србији, био је јасан сигнал Русије да више неће пристати на неискрен однос који им Вучић нуди. Ово је веома алармантан сигнал. Крајње је време да Србија покаже минимум инстинкта за самоодржање и угледа се на савезнике Мађарску и Словачку, или на старог знанца Турску, који не слушају диктат банкротиране ЕУ.