Поруке „ловаца на душе“, који су се по Србији најитензивније ширили деведесетих година али су и даље присутни, најчешће су усмерене на најосетљивије друштвене групе, с компликованом животном проблематиком, а веома често и на најмлађe, каже у интервјуу за Спутњик сектолог Слађан Мијаљевић.
О томе зашто у МУП-у Србије не постоји сектор који се бави овом темом, да ли се секте крију иза бројних невладиних организација које су регистроване у нашој земљи, и о многим другим питањима у радио-емисији „Спутњик интервју“ разговарали смо са сектологом Слађаном Мијаљевићем. Он каже да су поруке „ловаца на душе“, које су се по Србији најинтензивније шириле деведесетих година, али су и даље присутне, најчешће усмерене на најосетљивије друштвене групе, с компликованом животном проблематиком.
Да ли постоје званични подаци о томе колико секти тренутно делује у Србији?
— Не постоје, пре свега зато што нико из државе не жели да уради тај посао. И то је тако последњих 30 година. Постоје само подаци у појавном облику — када нека организација сектног типа организује неко предавање или направи неки скандал на гробљу, поруши споменике или изведе неке ритуале, онда Одељење за јавни ред и мир при полицији такве догађаје забележи. Али статистички подаци које води неко министарство или секретаријат апсолутно не постоје.
Дакле, не постоји одељење при МУП-у које се бави сектама?
— Не. Сваки покушај добронамерних људи који су радили на важним државним функцијама, па чак и у Министарству полиције, да направе такво одељење — макар и са два-три запослена — увек су били спречавани. Никада није добијена дозвола да се такво одељење формира. Разлози због којих се то догађа леже у чињеници да је рад секти у служби новог светског поретка — оне, једноставно, поробљавају свет. То је четврти ниво поробљавања одређеног народа и државе: прво крену политички, затим економски, онда војно, и на крају духовно. Једноставно, циљ је направити „робну кућу“ са што више верских производа, и понудити их што већем броју људи. На тај начин се разбија верско јединство народа. Тако смо ми, пре десетак година, имали 500-600 политичких партија и око 300 сектних организација. Када сте толико уситњени и разапети између толико идеја и погледа, онда је веома тешко да се одупрете заједничком непријатељу.
Када погледате шта се на овом поднебљу десило у последњих 30 година, јасно вам је да је то све било у служби одређених центара моћи. Центри моћи преко својих дипломатских представништва врше страховит притисак на људе који воде државу — ту мислим на све досадашње режиме. Притисци долазе из америчке, немачке, француске и британске амбасаде. Доказ за то је и оно што се десило 2010. године — да је десетак сектних организација признато за званичне верске организације. Иако никада нису испуњавале услове по закону који је на снази од 2006, постале су верске организације, а то је учињено под притиском различитих високих дипломата. Познато је колико се амерички амбасадор Мајкл Полт залагао да мормони постану верска заједница.
Да ли број секти у Србији из године у годину расте?
— Сада се сектне организације признају као верске и зато имамо опадање броја секти. Заправо, све оно што се ′90-их година појавило у Србији опстало је и у међувремену ојачало. Једино што је њихов рад на терену сада присутан у знатно мањем обиму него ′90-их година.
Да ли се секте крију и иза невладиних организација?
— То јесте једна од маски њиховог деловања. Свака озбиљнија сектна организација има одређени број људи који се бави научним радом, хуманитарном помоћи, медијским деловањем… Повремено имају и своје предлоге за председнике Академије наука. То су све маске за прикривање њиховог деловања, и због тога многи људи тек кроз одређено време сазнају да је неко заправо члан секте. А да не причам о њиховим трговинским ланцима — типа мултилевел маркетинга, трговине од врата до врата… Једна секта се чак крила и иза огласа за бесплатно учење енглеског језика.
На свету постоји велики број различитих секти, али најопасније су свакако сатанистичке?
— Велика је заблуда да су сатанистичке секте најопасније. Оне то јесу у појавном облику, али су заправо у горњем просеку опасних секти. Да би се реализовало тзв. ритуално убиство, потребно је да прође много времена да би неко некога жртвовао, или био „успешна жртва“. Потребно је да прође цела једна деценија, и да та особа буде под утицајем сатанистичке секте — а подаци показују да се у сатанистичким сектама просечно не остаје више од неколико месеци. Такође, сатанистичка убиства се дешавају једном у неколико година. Али шта ћемо, рецимо, са Јеховиним сведоцима, који одбијају да приме трансфузију крви? Знате ли колико је људи у Србији у последњих 30 година умрло зато што су одбили да приме трансфузију крви? По мени су то много опасније ствари. Опширнији разговор са сектологом Слађаном Мијаљевићем можете чути у нашој радио-емисији „Спутњик интервју“ (снимак у прилогу).
Јелена Вучићевић, Спутник
