Западне санкције, руски тајкуни и немоћ руске државе

Алишер Усманов, руски милијардер узбекистанског порекла, управо је изгубио битку за лондонски фудбалски клуб Арсенал. Усманов је прошле године понудио милијарду фунти како би откупио 67 процената удела од другог власника, али је понуда одбијена. Пре пар дана, после дугог натезања, Усманов је продао свој мањински удео у Арсеналу.

Да је Усманов успео, придружио би се Роману Абрамовичу, власнику Челсија, и два најпознатија лондонска клуба била би у рукама руских олигарха. Куповина западних клубова је само коцкица у мозаику екстравагантног трошења новца руских тајкуна и у раскораку је са здравим разумом и интересима руске економије.

Русија већ пет година живи са западним економским санкцијама уведеним због сукоба у Украјини. Пасивно чекајући да се нешто промени, Русија се нада да ће штете које због санкција трпе западне компаније на крају довести до њиховог укидања. Док Русија чека тај сретни тренутак санкције се уредно обнављају, а 22. августа ће бити и додатно појачане новим пакетом америчких мера, овога пута због случаја Скрипаљ.

У последњих пет година, комбиновани ефекат санкција и ниске цене нафте нанео је огромне штете Русији и показао колико њена економска судбина зависи од цена сировина и колико је руска индустријска основа нејака. Пад економске активности је такав да би тек крајем ове године руски БДП могао доћи на ниво из 2013. Санкције полако али сигурно постижу свој циљ, стандард грађана опада, а са њим и Путинова популарност.

Русија је данас, ефективно, у ратном стању. Очекивало би се да се све економске снаге државе мобилишу, да се инвестициона активност усијава и да се усмерава у технолошки развој и у реструктурирање стаганантне економије. Русија има огромне ресурсе, енергетски и сировински је независна, има талентоване и школоване људе, има велико домаће тржиште и морала би бити имуна на санкције.

Држава која је била у стању да прва лансира сателит, прва пошаље човека у васиону и једина изгради свемирску станицу, данас не успева да ухвати корак не само за западним земљама, већ ни са државама попут Јужне Кореје или кинеског Тајвана које на технолошкој мапи света до јуче нису постојале. Технолошка стерилност Русије пре свега је последица слабости руске државе, одсуства јасне економске стратегије и планирања, и наравно, клијенталистичког система на коме почива однос политичке и економске елите.

Уместо улагања у Русију и руску привреду, тајкуни помажу индустрију луксуза на Западу и ту су најбоље муштерије. Док Русија тавори, руски тајкуни купују спортске клубове, купују најскупље станове и куће у западном свету и бију љуту битку око тога ко ће имати већу и луксузнију јахту. (Узгред, Усманов је у овом надметању победио и власник је највеће јахте на свету.) Руска држава на ове патолошке појаве гледа запањујуће равнодушно.

Кина показује да се може и другачије. Отприлике у исто време када је Усманов прошле године понудио милијарду фунти за куповину већинског удела у Арсеналу, Кина је увела драстичне рестрикције на инвестиције кинеских компанија у иностранству. Компанијама су тако забрањена улагања у спортске клубове, некретнине, индустрију забаве, а забрањене су и све инвестиције које могу угрозити националне интересе и безбедност. Улагања у инострана предузећа су допуштена само ако се њима подстиче реална економија, или ако је реч о куповини технолошких фирми.

За разлику од Кине, Русија се и у санкцијама чврсто држи либералних економских принципа, па не ограничава право тајкунима да свој новац улажу где и како желе. Новац је њихов, многи су га крваво зарадили (сасвим буквално), па не иде да држава прави препреке таквом трошењу и да кроз ригорозну капиталну контролу ограничава тајкунске слободе. Скандалозна пореска политика је од Русије направила рај за милијардере и креирала је социјалне разлике на нивоу америчких.

И у другим аспектима економске политике Русија се чврсто држи либералних принципа. Централна банка строго води рачуна да ни случајно не афирмише рубљу. Инсистира се упорно на одржавању доларизованог финансијског система не би ли западне санкције имале још снажнији ефекат. А да би се такав доларизовани систем одржавао, камате морају бити високе. Отуда, иако у вишегодишњој рецесији, Русија држи камате на високом нивоу, радећи супротно од онога што економска теорија и пракса налажу. Није случајно да су западни аналитичари одушевљени монетарном политиком руске централне банке и гувернерком Елвиром Набулином.

Судбину Русије и њен опстанак неће одредити моћ војног арсенала, већ пре свега моћ економије. Погрешна економска политика чији фундаменти нису битно промењени од Јељциновог времена, као и (не)објашњиво толерантан однос државе према тајкунској олигархији, далеко су већа опасност по Русију од непријатних западних санкција.

Небојша Катић