ЗНАЧАЈНА дешавања у историји једног народа често је неопходно наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941. и, по свему судећи, с догађајима који су се збили 5. октобра 2000. године. Исправно превредновање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.
Неколико десетина књига објављених о свргавању кнеза Павла, што у земљи, што у дијаспори, изузетно су противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, који су бранили своју улогу и релативизовали последице. Подршку им је здушно пружала комунистичка власт, неке је, као генерала Симовића, наградила пензијом и безбедним повратком у Југославију. Другу су чинили чланови оборене владе, који су, иако малобројни, упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука. У трећој групи били су званични југословенски историчари и публицисти који су глорификовали улогу Комунистичке партије Југославије у дешавањима око 27. марта. Разликују се и у оценама да ли је то био државни удар, пуч, грађанска револуција или чак терористички акт.
КО СЕ ПЛАШИ ИСТИНЕ
Посебно је занимљиво да се код поприличног броја аутора инсистира да се 27. марта 1941. године догодила револуција, „некаква грађанска антифашистичка револуција“. Професор Драган Симеуновић о томе пише: „Чак ни комунисти, који су вешто више од пола века стварали мит о 27. марту као антифашистичкој акцији коју су наводно они организовали, нису били склони да у кривотворењу догађаја иду толико далеко да означе 27. март као револуционарни акт. Напросто, када је реч о догађајима у Југославији 27. марта 1941. све одлике револуције су изостале у истој мери у којој су присутне одлике државног удара.
Исто тако, може се тек говорити о неким садржајним елементима терористичког акта, на пример, у понашању према кнезу Павлу, али не и о терористичкој акцији већ из разлога што није постојала терористичка организација, него је целу операцију водила једна страна обавештајна служба преко својих конфидената, што не значи да и друге обавештајне службе, посебно америчка и руска, нису утицале на ток тих догађаја.“
Анализа овог преврата показује да је реч о најмилитантнијој форми државног удара, дакле, о пучу. Извели су га припадници националних оружаних снага у тајној спрези са спољним снагама које су у том региону имале своје војнополитичке интересе.
У времену у коме доминирају кризе (економска, морална и криза система вредности) не изненађује што су поједина нова сазнања истраживача и публициста о неким кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности, као што се десило и с књигама новинара британског „Скај њуза“ Тима Маршала „Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији“, затим функционера ДОС-а Милана Ст. Протића „Изневерена револуција“, Душана Михајловића „Повленске магле и видици“ и Милета Исакова „Пара(Дос) – дочекало је – ћутање!“. У уводу књиге „Лица и наличја – изневерена револуција 2“ Протић дословно пише: „Најзад, непријатно ме је изненадила чињеница да је неколико београдских издавача, супротно својој репутацији слободоумних, избегло да објави прву књигу ’Изневерене револуције’. И поред свих разочарања, нисам очекивао да ће мој рукопис бити до те мере споран да га је требало заобићи.“
Изостале су отвореније политичке анализе нарочито Маршалових тврдњи, а на њих се нису осврнули, осим у спорадичним случајевима, ни „главни јунаци“ ове хронике… Према овом сведочењу показало се да су западне силе, односно њихове тајне службе припремиле, извеле, па чак и платиле преврат којим је српска опозиција сменила Слободана Милошевића и његов режим. Једина порука књиге Тима Маршала јесте: „Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!“
Слично је прошло и откриће сарадника Балканолошког института САНУ Мирослава Свирчевића, који је у британским архивама дошао до сета непознатих докумената о 27. марту, а који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.
Само на први поглед ова два открића српској јавности немају никакве узајамне везе. Напротив, она потврђују смелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.
27. МАРТ 1941
„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“
Нешто доцније огласиће се и Вилијем Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), с надимком Дивљи Бил, човек који ће се јанура 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили.“
А три дана пре пуча у Београд стиже шифровани телеграм амбасадора у Каиру Лампсона Форин офису бр. 709, од 24. марта. 1941. године, упућен Београду, бр. 137, поновљен Форин офису бр. 709, Атини бр. 189 и Анкари бр. 142: „Став кнеза-намесника показује такво безнадно осећање нереалности да се од њега ништа не може очекивати. (…) Имате пуно овлашћење за било коју меру коју сматрате да је исправно да предузмете да бисте помогли промену владе или режима, чак и путем државног удара.“
Шифровани телеграм посланика из Београда Кембела у Лондон, 26. марта, говори о повезаности дипломата и пучиста: „На мој захтев, јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства). Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар (…) они желе да одбаце Пакт и садашњу владу. Они знају да ово скоро извесно значи рат и да више воле ту могућност него наставак садашњом линијом…“
Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје Черчилов савременик, војни историчар Лидл Харт, који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе“, што је иначе црвена нит британске спољне политике.
У марту 1941. Југославија је била опкољена. Немачке трупе биле су у Румунији и Бугарској, а већ су биле на путу да уђу у Грчку. Француска је била пала. Није било никаквог разлога да се мисли на ма какву помоћ од стране Совјетског Савеза. Што се тиче Енглеза, они су могли да понуде само савете и борбени дух; њихова обећања помоћи негде у далекој будућности само су убеђивала кнеза Павла да би напуштање неутралности довело до уништења не само државе већ целокупног српског народа. Дугогодишња кнежева упозорења и Британцима и Американцима на економску експанзију Немачке према Југославији, апели за доделу кредита за куповину наоружања остајали су без одјека.
Лондон ће крајем тридесетих година, „из поштовања према кнезу Павлу, и као знак добре воље“, наручити осамдесет комада ћурака више (и бројком 80, да не би било забуне). У то време Немци од Југославије купују жито и суве шљиве по дупло већој цени него што је била на светском тржишту. Постају главни купци руда из босанских рудника. По повлашћеним ценама продају своју робу Југославији. Западни савезници све то мирно посматрају, као што не реагују на Хитлерово ширење по Европи, све до пада Француске.
ДИПЛОМАТСКО БОЈИШТЕ
Поред економског, расте и политички Хитлеров притисак. Берлин поручује: строга неутралност није одржива. Новоформирана Тајна обавештајна служба Војске Краљевине Југославије долази до фотокопије документа о плану напада и распарчавања Југославије управо онако како ће и бити раскомадана после априлског рата.
Кнез Павле је помно пратио ситуације и процењивао позицију. Из Берлина и Лондона су упућиване поруке за сусрете, споразумевање и сарадњу. С кнегињом Олгом отишао је за Немачку, у Берлин. Прва сила света приредила је кнежевском пару величанствен дочек. И величанствену војну параду. Хитлер је хтео да фасцинира и истовремено да уплаши човека који вукао главне конце у јужном комшилуку.
Маневарски простор за доследно држање принципа неутралности бивао је све мањи.
Павле је покушао да подносе оставку, у двору је настао хаос, саветници га убеђују да одустане, „није време за оставке него за тешке одлуке“. Схвата да нема коме да остави државу. Из Москве стижу непогрешиве информације нашег амбасадора Милана Гавриловића: напад Немачке на совјетску Русију најкасније у јуну. Дакле, треба још мало одуговлачити и Југославија ће бити сачувана.
Сваки дан те 1941. године постаје право дипломатско бојиште. Београд тактизира, али ближи се тренутак у којем ће коначно морати да бира. Уласком војске Рајха у Румунију, касније и у Бугарску свима постаје јасно да ће се Немци и Италијани ускоро спојити у Грчкој. Обруч фашизма стеже се све више. И коначно из Берлина стиже захтев: или с Немачком или против ње.
Уследила је и смена генерала Милана Недића с врха војске. Италијанска авијација је, у кампањи на Грчку, бомбардовала Битољ. Југословенска страна није одговорила… Међутим, јавност није обавештена о правом узроку смене већ објашњењем о потреби службе.
Силе осовине су затварала круг око Југославије. Западни савезници су већ отворено тражили отварање фронта на Балкану. Амбасадор Кембел је ту Черчилову поруку пренео кнезу непосредно после Божића 1941. године. Помоћ у оружју није спомињао. Нудио је евентуално један корпус британске војске. Али је зато био издашан у сугестијама. Предлагао је да се Словенија и Хрватска препусте Силама осовине. То је по свему судећи била синхронизована идеја Лондона и Вашингтона. И Рузвелт је убеђивао југословенског амбасадора Константина Фотића да је боље за Србију да се реши трвења с Хрватима и постане јединствена држава поделом Југославије.
АМЕРИКА УЛАЗИ У ИГРУ
Шеф Тајне службе Војске КЈ, потпуковник Угљеша Поповић оставио је белешку о доласку у Београд Рузвелтовог изасланика пуковника Донована, који ће међу првима узвикнути: „27. март је плаћен“. „Тих дана, конкретно 21. јануара 1941. године, стигао је у Београд, Вилијем Џозеф Донован, лични изасланик Рузвелтов. Имао је задатак да обиђе медитеранске и балканске земље у циљу провере и процене каква је могућност сваке земље, посебно у погледу отпора евентуалној агресији од стране Немаца која је била у изгледу, као и каква им је помоћ потребна за остварење одређених циљева. Приликом доласка у Београд Донован је посетио све врховне руководиоце грађанског и војног реда, известан број војних школа, команду ваздухопловства, морнарице итд. Поред тога организован је на његову иницијативу и један састанак с представницима савезничких тајни служби из области војске.
При томе састанку Донован је, зналачки и укратко, али потпуно јасно, обавестио присутне о светској ситуацији и стању на ратиштима, а посебно о ситуацији на Балкану и Медитерану и убедио све присутне да је коначна победа на страни савезника. Најзад, захтевао је да му се достави најхитније план свих могућих потреба, како би се евентуална потребна помоћ могла указати што пре и што ефикасније.
„Без сумње све је било изванредно охрабрење рекао бих за романтичаре, али с гледишта тајне службе било је касно за сваку непосредну помоћ да би се избегла катастрофа југословенске војске. Југославија је већ била стављена на ’електричну столицу’ и као десета жртва Хитлерове агресије очекивала је извршење смртне казне, па било погнуте или уздигнуте главе и пркосно, казна ће бити извршена.“
Донован је био врло незадовољан разговорима с кнезом Павлом и председником владе Цветковићем, срео се с генералом Симовићем и пренео му став своје владе: „Америка, истина, није у рату, али она свим средствима помаже Енглеску и никада неће пристати на немачку превласт у Европи и по цену рата. Симовић је том приликом Донована обавестио о припремама државног удара. (…) Донован је задовољан обећао пуну моралну и материјалну помоћ.“ Американац је повезао Симовића с њиховим човеком у Београду, адвокатом Ђорђем Радинином, иначе америчким држављанином.
Донован у Београду ништа не препушта случају. Ступа у контакт и с представницима Комунистичке партије, иако је било нелогично да се вођство југословенских комуниста активно укључује у државни удар против сила Осовине, у време кад је био на снази споразум о пријатељству од 1939. године (Молотов–Рибентроп). Међутим, управо овај податак наговештава да су у припремање пуча у Београду 27. марта 1941. поред британске обавештајне службе били укључени и Совјети. Био је то први историјски корак у каснијем савезу западних сила и СССР-а. Вилијем Стивенсон у књизи „A Man called Intrepid“ (Неустрашив човек), која је објављена 1976, описао је сусрет Рузвелтовог личног изасланика с Јосипом Брозом. Тема разговора је била онемогућавање приступања Југославије нацистичком Тројном пакту. Јосип Броз је тада имао и фалсификовани пасош на име Спиридона Мекаса, канадског држављанина, грчког порекла.
Иван МИЛАДИНОВИЋ/ Печат
