Ако је веровати западним медијима на реч, може се стећи утисак да је трећи светски рат већ почео. Изрази попут „анексија Крима“, окупација или чак крађа туђе земље (овим изразом истакао се швајцарски Ноје цирихе цајтунг) брзо су постали свеприсутни.
Али ево проблема: озбиљни људи на Западу, између осталог представници бизниса, изгледа не верују својим медијима. Иначе како може да се деси такав казус као што је раст круса рубље одмах за 31 копејку према евру – и то одмах пошто је Запад објавио да је неизбежно увођење разних санкција против Русије?
Једном је руски класик Лав Толстој овако говорио о лошим писцима: Он плаши, а мени није страшно. Тако је и овде: у претње западних лидера верује се са тешкоћом, зато што оне потичу од лажова. Како још да се назову три министра земаља ЕУ који су „гарантовали“ политички споразум између украјинског председника Јануковича и побуњеног кијевског мајдана 21. фебруара? Они су пре тога три месеца тврдили да је миран протест, мада један поглед на телевизијски екран (чак западни) са Молотовљевим коктелима који лете на милиционере очигледно није могао да се повеже са миром? Сетимо се Библије: кад једном слажеш, ко ће ти поверовати?
Закључак из свега тога испада по Станиславсом – не верујем! Управо такав закључак и била је операција председника Путина на поновном спајању Крима са Русијом – ризична и неочекивана. Први пут „руски свет“ одбио је да верује Западу на реч и да жртвује своје грађане у име очувања веома девалвираних партнерских односа са истим тим Западом. Резултат је испао необично добар. Многи посматрачи су били пријатно зачуђени говором америчког државног секретара Џона Керија када је први пут за 15 година свет чуо од америчког дипломате такве речи као што је међународно право, мултилатерални прилаз и чак законити интереси Русије. Била је потребна прва измена послератних граница у Европи коју нису одобрили Вашингтон и ЕУ да шеф америчке дипломатије проговори као поштоваоц закона. Али било је прекасно. Запад је закаснио, сматра главни уредник листа Русија у глобалној политици Фјодор Лукјанов, управо зато што до краја није веровао да Русија, за разлику од њега, може да говори истину.
– Сматрало се до последњих дана да Русија блефира. Треба још показати да смо оштро расположени, представити неки асортиман санкција. И тада ће се Лавров и Кери састати и наћи дипломатско решење. И одједном се испоставља: очигледно не, Русија има у виду управо оно што говори. Питање Крима није за ценкање. Преостала Украјина, још се не зна како ће испасти, а Крим је решено питање.
Сада Запад виче да Русија није испунила своје обавезе из Будипештанског споразума 1994. године који је гарантовао непрокосновеност територије Украјине у замену за пристанак последње да се нуклеарно наоружање извезе са њене територије. Тадашња одлука је била спас за читав свет. Неонацистичка партија Свобода која сада контролише половину украјинске владе тачку о неопходноси нуклеарног статуса Украјине уписала је у програм. Само Бог зна за шта би био способан лидер Свободе Тјагњибок и његови другови када би добили у руке нуклеарну палицу уместо садашњих бејзбол палица. Сада Запад помиње Русији овај споразум. Али како истиче Лукјанов, сасвим недавно Запад о том споразуму никако није хтео да говори.
– Враћајући се Будипетшанском споразуму, нико се није њега сетио. Када је Украјина пре неколико година планирала да уђе у НАТО, Русија се сетила тог споразума: шта ћете у НАТО-у када већ имате ове гаранције. И добила је одговор: шта вам је, то је неозбиљно, а НАТО је озбиљан!
Лаж рађа неповерење. Четврт века од касног времена Горбачова Русија је покушавала да гради своје односе са Западом на поверењу. Добила је заузврат једно – лаж, лаж и још једном лаж. Коначно нам је досадило. И ми смо почели да делујемо тако како су навикли да делују у последњих 15 година Американци, само са мањим губицима и у складу са вољом народа (96% становника Ирака није позивало Американце код себе).
Дмитриј Бабич,
