НА ЗАПАДУ је све више социолога који звоне на узбуну: рад у савременом свету постаје бесмислен, чак и – штетан.
Звучи мрачно и парадоксално, али само донекле и на први поглед.
Незапосленост стабилно расте и у земљама „златне милијарде“. Тако да се множе и књиге и извештаји у којима се постављају питања у стилу: да ли је савременом капитализму човек уопште потребан и – има ли смисла уопште радити и имати амбиције?
Књига младог британског социолога Дејвида Фрејна има симболичан наслов „Одустајање од рада“.
Филозоф Елизабета Андерсон свом најновијем истраживању дала је наслов: „Приватне владе: Како послодавци управљају нашим животима (и зашто ми о томе не говоримо)“.
Историчар Џејмс Ливингстон управо је објавио студију „Посла више нема. Због чега је пуна запосленост – лоша идеја“.
Међу истраживачима се већ формирао утицајан тренд „антирад“ (anti-work).
Неки увелико резонују у стилу: пошто је рад данас за већину лош и неисплатив – заборавите на рад, то је старомодно, бесмислено и некреативно. Чак додају: уосталом, сва слободна радна места ће ускоро ионако заузети – роботи…
„Антирадовци“ баратају подацима и аргументима.
Указују да рад многима не обезбеђује ни преживљавање. Јер, и у САД просечна плата не расте деценијама, а још се реално умањује због инфлације.
У Британији су безмало две трећине сиромашних породица – породице са запосленим родитељима.
На Западу просечна зарада већ поодавно није довољна да се узме стан или кућа на кредит. Цене хране и комуналије расту, па многе породице имају новца само за плаћање рачуна и какву-такву исхрану.
Многи Американци запослени у ланцу супермаркета Sainsbury и корпорацији Amazon имају тако мале плате да је држава принуђена да многима од њих обезбеђује талоне за бесплатну храну.
Међутим, не стоји лоше само савремени западни пролетаријат. Ни факултетске дипломе више не гарантују престижан посао и високу плату.
Током прошле године је половина свих Британаца са „свежим“ факултетским дипломама радила је послове за које се не тражи високо образовање. Простије речено: припремају кафе у „Старбаксу“ и раде по кол-центрима на сат за минималне суме.
На Западу је све мање радних места која гарантују плаћање здравственог и пензијског осигурања и годишњи одмор. Све је више рада „на сат“ и од куће.
Све већи број људи живи од хонорара до хонорара.
То је „прекаријат“ – они који су присиљени да се задовољавају повременим пословима и зарадама.
Да би избегли премештање међу „прекартијат“ – у многим фирмама се не усуђују ни да иду на боловања ни да траже годишњи одмор на који формално имају право. Стално су под стресом, а стрес отвара врата болестима…
Западни лекари већ званично упоређују штету коју људи имају само од боравка на радном месту са штетом коју човековом организму и здрављу наноси – пушење…
Факти
