За српско село, посебно оно на југу Србије, нема опоравка нити будућности, убеђени су сви. Драган Стојиљковић из Ранутовца код Врања тврди да је село испуштено одавно.
– Иако су сељаци на власти по градовима, њих родни крај интересује само кад схвате да мора једном и да се умре. Кад почну да сметају деци, сете се завичаја и радо граде кућицу у цвећу да уживају у храни и води и сећањима на срећно детињство, на оца и мајку у гуњевима и гуменим опанцима. Свака нова власт жели да се докаже и покушаће да село оживи. Али, из празне касе не може да се захвати, само паучина. Ми на ободу Врања још немамо водовод, бунари нам пресуше, па доводимо смрдљиву воду из оближње Мораве, за баште, стоку да напојимо. За пиће, доносимо са извора из оближње планине. О чему да разговарамо: о развоју сточарства, воћарства, ратарства?! – огорчен је Стојиљковић.
Његово село Ранутовац, на пет километара од Врања, које је поред Коридора 10 и регионалног пута, полако одумире. Чим неко од најстаријих житеља умре, на кућу се ставља катанац. Потомци дођу из града и повремено је проветре, а сви само желе да је продају.
– У нашем селу “кршен” динар није уложен, политичари су све учинили да нам се деца стиде што су са села. Хвала богу, моја три сина поносе се што су са села и овде граде своју будућност која је неизвесна. Има још младих по селу, али питање је да ли ће бити на вечитој позитивној нули или ће отићи да конобаришу по Црној Гори, да раде на грађевинама по Београду – прича Стојиљковић.
Драган Јањић из села Моштаница, 12 километара северно од Врања, сматра да у Србији свака власт не ради за народ него за себе.
– У Врању чим једни сиђу с власти, дођу други чији је једини циљ да запосле своје истакнуте чланове. А пошто поштена деца беже од политике, власт врви од криминалаца и маргиналаца који су добро ухлебљени. Село их не интересује. Моштаница је готова, имала је пре 30 година 300 ђака, данас има четири, од првог до четвртог разреда, и троје у предшколској установи. Свака кућа има људе, али најмање оне који треба да подигну село, момке и девојке за женидбу и удају. Момци само пијанче и паламуде, набили по 40 године у дупе, а девојке сањају како ће се удати у Врању, а префрљиле су 30 година. Па кад ће да рађају ако им је сан да три пута дневно изађу у кафић на еспресо и потом задену пластичну кашичицу међу зубе?! Као, то је модерно и то је живот. Не знају деца да је то кучешки живот, од данас до сутра – каже Јањић.
Бич и корбач
Михајло Петровић има 73 године и живи у Мечковцу код Врања. Све што се дешава на селу посматра из ове перспективе:
– Гледам младе који се вуку по селу, све им смета, само њихова гузица не. Не раде, а биволу ће реп да извуку. Наше боље ли је било? Моја фамилија, сиротиња љута била, па нисмо кукали, радили смо у надницу, за комад хлеба. Ено поља, камен да бациш – лубеница ће да роди, довољно је понеко кравче, овца, кокошка, свињче да се има и глади неће бити. Једно ми није јасно, ништа им не ваља, а кад дођу избори, за две флаше пива их купе и ноге ће да поломе да гласају. Гледам их, режу као кучићи, а да се жене – јок. Колико има момака преко 30 године у селу. “Немам за мене, а камоли за жену и деца”, као правдају се. Ма, немају ону работу, усекнути су сви редом. Памет немају, узеде им га политика и демократија. За њих треба бич и корбач, па напред!
Јабуке или кекс
Добри Стошић, пензионер који је радио у врањском Водоводу, живи у селу Ћуковац. Сади све мање, носи помало на пијацу, али зараде нема.
– Ево, јутрос сам укључио телевизор и престрашио се. Прва вест, нова поскупљења. Нема више живота, некада сам производио по 20 тоне карфиола, а сада колико за семе. Цена јабука је иста као и пре 10 година. А да одем да купим најмање паковање кекса треба ми 60 динара, до јуче, бре, беше 30! – чуди се Стошић.
Он је у Моштаницу дошао на женино имање, иначе је из Врања. Са селом није имао никакве везе све док није почео да гладује у граду јер је текстилни гигант Јумко, где су радили, пропао.
– Нисам хтео да здрав и прав примам социјалну помоћ. Срамота ме било и ноћима нисам спавао док нисам саопштио жени: “Идемо у село, на твом имању ћемо барем произвести храну за нас и децу.” Нашао сам најбитније, мир – наводи Јањић.
Драган Стојиљковић гради у Ранутовцу кућу за своја три сина. Ради као ватрогасац у Врању, а цела породица обрађује земљу поред Мораве, имају овце, свиње, краву. Синови, кад не раде на пољопривреди, раде приватно.
– Суштина било каквог напретка је да у кући влада дисциплина и ред и да један командује, а то сам ја. Моји синови сви пуше, али у мом присуству не смеју да запале цигарету, иако су превалили 20. То је поштовање. Друго, сваки динар који зарадимо, а мучно се долази до њега, даје се мени и иде у заједничку касу. Чим се нешто стекне, иде у материјал за кућу – каже Стојиљковић.
Не зна каква ће будућност његове деце бити, сва тројица су завршили Техничку школу у Врању, али посла нема и окренули су се пољопривреди. Крава и овце им доносе приход јер по сир дођу саме муштерије, не стигну да их однесу на пијацу.
– Све је то ситничарење и само пуко преживљвање уз мукотрпни рад. Највећи проблем је како ће деца да се ожене. Девојке из села хоће у град, оних планинки готово да нема јер су та села пуста, само понеки старац. Знају ове наше да их овде чека рад. Памет им је располућена, с једне стране близу је град, па одлазе стално, а ту је шминкање, лакирање ноктију и сукњиче да што више открије. Само се кафа пије, прича о београдским певаљкама и сања о животу седи лебу да те једем – говори Стојиљковић.
Он тврди да је држава крива, политика је крива, а лоповска демократија – највише.
– Зато се дешава да је децу са села кад оду у школу у град срамота да каже да имају краву сименталку јер ће остали да их зезају, али ако оду у кафић и изваде најскупље цигарете, тад су модерни. Нова власт, ако намерава нешто да покрене, прво треба да популарише праве вредности у нашем друштву. Потом, инвестиције, повољни кредити, иначе коров и чичак биће будућност целе Србије. За један хектар да се дубоко изоре потребно је 1.100 евра. Рецимо, да потом посадим вишње, 900 садница на хектар, треба ми око 700 евра, па ђубриво… Укупно око 3.000 евра улагања да почнем, па да ми држава да неку безбедност од елементарне непогоде, па да реши исплатив откуп. Ма, нема те власти која ће то да доведе у ред јер нам се већ црни џигер кида од муке – огорчен је Стојиљковић.
Вести
