Пролазио сам јутрос кружним током на Славији. Морам вам рећи да није изгледала ништа ружније него што иначе изгледа. И – баш као и неке друге моје колеге и добар део народа – морам вам рећи да немам проблем с тим што ће посмртни остаци (ако је ишта остало) Димитрија Туцовића завршити на неком другом месту. Поготово ако је то „друго место“ – гробље. Алеја великана или већ тако нешто. Напротив: то чак и поздрављам. Јер, сахрањивање великана или „великана“ ван гробаља је нешто што не могу да разумем.
Баш као што не могу ни да разумем изградњу музичке фонтане на кружном току Славија. Фонтане која ће да кошта два милиона евра.
Знате, то се, међу Србима (а кад кажем Србима – мислим на све грађане Србије, да се разумемо) може назвати – запишавање народа.
Но, ко мене пита за било шта? Ко, уопште, пита грађане за било шта?
Славија има да поседује музичку фонтану и тачка! То ће, баш као и новогодишња расвета која је постављена у октобру, а сијаће ваљда до марта док се не изређају све постојеће нове године, бити главни адут туристичке понуде српске престонице у будућности!
То што умрежавање свих основних школа Србије на интернету кошта милион и по евра – није битно.
То што се за два милиона евра може послати десеторо малишана на компликовано лечење – ни то није битно.
То што се са два милиона евра може отворити озбиљна фирма или фабрика која би се бавила (рецимо) прерадом воћа и поврћа из зеленог појаса Београда – ни то није битно.
То што се са два милиона евра може отворити озбиљна фабрика у неком неразвијеном делу Србије – ни то – погађате – није битно.
Битно је да се направи фонтана која ће, како каже градски менаџер Горан Весић „велелепна, музичка и имаће сензоре за ветар, што значи да ће се у случају јачег ветра смањивати висина млаза воде„.
Јесте одушевљени?
Питајте мало људе у унутрашњости Србије колико се запишано осећају (и без ветра) кад виде да се два милиона евра троши на фонтану са сензорима за ветар… Питајте их да ли је тако нешто потребно Београду. Питајте људе у унутрашњости шта ће то њима донети.
Постоји ту једна „мала“ нелогичност… Интересује ме – којом јачином ће музичка фонтана да емитује музику (и коју, наравно)? Јер, познато је да шум фонтане није добар за преношење звука. Баш као што за преношење звука музике није добро то што ће се фонтана налазити на једном од најпрометнијих саобраћајних чворишта. Музичка фонтана у градском језгру, са два хотела у непосредној близини, стамбеним зградама и огромном количином возила која се крећу око ње? „Пун“ погодак.
У земљи у којој је информатика изборни предмет; у земљи у којој се деца лече слањем СМС порука и уплаћивањем добровољних прилога; у земљи која се савија под притисцима Вашингтона, Брисела и Москве; у земљи у којој се богате (већ деценијама) они који су на власти; у тој земљи, у њеном главном граду, ми подижемо музичку фонтану. Уместо да, рецимо, два милиона евра утрошимо (када се већ говори о буџету града Београда) у реновирање Клиничко-болничког центра Звездара, који само што се не сруши. Или уређење неколико домова здравља по рубним градским општинама.
Према речима градских власти, Београд постаје боље место за живот. Извините на мојој глупости, али, нисам сигуран како томе доприноси „велелепна музичка фонтана пречника 32 метра“ која, уз то, неће радити зими…
Него, Срби, телефоне у руке. Потребно је излечити још неко дете. Знате већ: СМС на 3030 а у поруци упишите шифру, да би се знало ком детету се уплаћује новац. Има их превише који чекају на своју шансу за живот.
ПИШЕ: Александар Бећић, Колумниста.цом
