Оно што је почело као мигрантска, наставља се као талачка криза. Балканске државе постају таоци одсуства јединствене и координисане политике ЕУ према мигрантској кризи.
На потресне слике из избегличког кампа у Вучјаку, надомак Бихаћа, убедљива већина грађана БиХ реагује — равнодушно. Оскудно одевени, без приступа лекару, у очајним хигијенским условима, са скромним оброцима, мигранти су и протестовали и бунили се, али њихове захтеве нема ко да подржи.
Власти у Сарајеву су напослетку реаговале, покушавале да смире тензије и да не дозволе избијање неке веће политичке кризе. Али овде више није реч о одлукама власти, већ о кумулираном незадовољству грађана.
Према последњим истраживањима — чак 45 одсто становника БиХ показује „отворену нетрпељивост према мигрантима“. Стање у БиХ није изузетак, већ правило. Слично је у свим осталим балканским државама. Напетост расте, упркос очигледним тежњама да се то заташка, а ово питање држи затвореним за било какве озбиљније расправе.
Како је Балкан постао талац мигрантске кризе
Истицано је још на самом почетку овог процеса, пре четири године: за нас ће већи проблем представљати Брисел него мигранти. Сада је друга тема што није било жеље да се о томе дискутује. Са једне стране, миграције су „историјска категорија“. Демографски раст у блискоисточном и северноафричком региону, уз пратећу дестабилизацију након Арапског пролећа, индуковао је масовне миграције ка Европи.
Са друге стране, Европа је реаговала конфузно, недоречено, у неким тренуцима контрадикторно. Док је Ангела Меркел пожелела „добродошлицу новим радницима“, земље Вишеградске четворке су подизале жичане ограде. Напослетку, пронађено је неко привремено решење: ЕУ плаћа Турској да задржава мигранте на својој територији.
Према проценама УНХЦР — у јулу 2019. године у Турској је боравило око 4 милиона избеглица (мада се тешко сви они могу класификовати у избеглице), од чега је чак 3,6 милиона из Сирије, при чему је 1,4 милиона млађих од 15 година, а око 800 хиљада старости од 15 до 24 године. Збирно 2,2 милиона у категорији људи који се најлакше и најбрже одлучују „да крену даље“ у потрази за бољим животом. Из истог извештаја видљиво је да покушаји турске власти да задржи ово становништво у јужним провинцијама — Хатај, Газијантеп, Шанлијурфа и Мардин — у доброј мери није успео, те да су мигранти преплавили Истанбул, Измир, Бурсу, Коњу, Адану…
Ердоганова претња
Да ствар буде гора — на сваку несугласицу са Бриселом било којим другим поводом, Ердоган одговара претњом о могућем „пуштању милиона миграната“ ка ЕУ. Привременост постојећег стања приметна је у сваком погледу.
Привременост је, такође, приметна и на Балкану. Очигледна тежња средњоевропских чланица јесте да се мигранти задрже у „предворју ЕУ“. Што дуже буде могло. У том смислу се и преговара, далеко од очију јавности.
Доскорашњи министар унутрашњих послова Аустрије Херберт Кицкл је током протекле предизборне кампање рекао: „Ово први пут откривам. Као министар склопио сам уговор са Србијом — да особе које добију негативан одговор за азил у Аустрији, али не могу да се врате у своје земље, буду одведене у Србију“.
Балкан као коначна дестинација
Никакав уговор сличне садржине није усвојила Влада, нити је прослеђен Народној скупштини на ратификацију, самим тим и не може бити обавезујући за Србију, чак и да је направљен неки усмени договор. Међутим, у сличном тону је раније говорио и канцелар Себастијан Курц, апострофирајући Албанију као локацију за изградњу великог прихватног центра. Ове речи нису случајност, иза њих се крије намера појединих земаља ЕУ да од простора такозваног Западног Балкана створе својеврсну „коначну дестинацију“.
Зарад одржавања приче о „европерспективи“, полуформалним каналима се захтева активно учешће у решавању мигрантске кризе. Отприлике, исто оно што је рађено и у Турској. Разлика је у томе што су, за разлику од Турске, институционално и економски земље Западног Балкана потпуно неспремне да спроведу такву политику.
Ердоган се у оваквим околностима може наметнути као равноправан саговорник целокупној ЕУ, преговарати са њима, испостављати своје захтеве, може претити Бриселу, празном или пуном пушком, сасвим је свеједно, јер он тако себи шири маневарски простор за преговоре о другим питањима. Балканске земље су у подређеном положају, неравноправност у односу на ЕУ је изражена и та комуникација је у наметнутом оквиру једносмерна.
А на све се надовезују и растуће напетости у друштву. То тако обично бива када се контролише пласирање информација у јавност по одређеном питању, када се ради мимо уобичајених процедура и нетранспарентно. Ствара се плодно тле за ширење „теорија завере“, па и најневероватније конструкције добијају завидан број следбеника. Државни званичници и делатници из НВО сектора који се појављују као портпароли ЕУ, објашњавајући како ионако имамо „превише напуштених домаћинстава“ и да тако можемо „населити опустеле крајеве“, ствари само чине горим.
Прети ескалација кризе
У службеним оценама наводи се да је у Србији око 4.000 миграната, што је највероватније тачно, али је перцепција јавности сасвим другачија. Напетост се повећава, неповерење расте и утире се пут ка ескалацији на унутрашњој сцени.
У прилог овој тези иде и овлашан поглед на реакције после вести од пре неколико недеља када су „мигранти напали девојку у Пироту“. Или односом становника БиХ према дешавањима у Вучјаку. Упркос циљаном извештавању и тежњи ЕУ да се ово питање држи „политички затвореним“ — незадовољство грађана је све веће.
И према свим расположивим подацима и праћеним индикаторима, тај тренд се не може променити. Што је логично: почиње да преовладава став како смо постали таоци! И страх да ће то у крајњој линији текућу „привременост“ претворити у „трајно стање“. Мигрантска криза, за разлику од претходног периода, постаје део наше политичке свакодневице. Тема на којој ће се добијати и губити гласови.
Талачка криза постаје још један узрок опадања поверења у ЕУ. Разлог да се говори о маћехинском односу Брисела према Западном Балкану и повод да се размишља алтернативама. Што се јавног мњења тиче — граница је прекорачена. Ту се више мало шта може поправити.
Спутник
