Запуштена задужбина деспота Стефана: Молитве у корову (фото)

Чудесна је лепота древне цркве деспота Стефана Лазаревића, посвећена Преображењу Христовом. Божанствена, иако је запуштена и заборављена.

На довратницима, у камену, уклесани су, давно, неописиви призори ратника у борби. Симболи и печати државе Немањића. Разни записи… Све је то повезано полукружним сводом у којi је уклесана винова лоза. Лоза трајања.

Дубоко у храму, олтар у камену. Неколико недогорелих свећа, три иконе, вино, нечији бели крст, клупе и столице које су, ваљда, ових празничних дана Сретења оставили они који препознају значај поруке: народ који не памти своју историју осуђен је да је понови.

Горович, село надомак Тополе, а као да је накрај света. Овде, у овом селу, налази се тај древни храм чији је ктитор деспот Стефан Лазаревић. Храм је запуштен, и закоровљен. Моћ времена које га неумитно круни и небрига људи да га обнове као да су се сагласили да га и потпуно униште. Али, зидови одолевају. Пукотине на њима сакрива упорни бршљан и друго растиње ижџигљало из темеља. Само небо, уместо крова, наткриљује ово прелепо место, руком старих мајстора улепшано.

Ово није само прича о овом божанственом месту. Ово је прича и о нама, нашем забораву.

На срећу, има и оних који су незаборавом, опоменули јавност каква је вредност овог вишезначног споменика српске историје.

Млади Игор Петровић, сарадник Културног центра у Тополи, задужбини деспота Стефана Лазаревића у Горовичу ових дана је посветио својеврсну монографију. Не само задужбини, већ и маленом селу у коме се светиња, покривена једино небом, извија упркос упорном невремену и људском немару.

Управо ова монографија, коју је Петровић насловио “Црква деспота Стефана у Горовичу, кроз народне легенде, приче и предања”, нама је била путоказ да, захваљујући овом младом човеку, вратимо сећање на време славне, слободарске српске историје.

– Ова црква, задужбина деспота Стефана значајна је и по томе што се, према записима, овде венчао и Карађорђе са Јеленом Јовановић из Маслошева, ћерком оберкнеза Николе Јовановића – прича нам Петровић. – Свадба је била 1781. године. Карађорђе је тада имао 19 година.

Мештани верују да се овде Карађорђе и крстио и са устаницима причестио, непосредно пред прву српску буну. Знају, кажу нам, и чија је ово задужбина, али се не усуђују да са сигурношћу одговоре зашто је препуштена несрећним временима да још чами и пропада.

– Јесте срамота што није обновљена, али ми, у Горовичу, нисмо могли сами да је обновимо – кажу нам. – Али, ако неко сутра каже, мада смо ми прилично сиромашно село, не би било онога ко не би дао прилог да се цркви врати изглед достојан њеног ктитора, и успомене на вожда.

Игор Петровић, међутим, прича нам, а то је забележио у књизи о цркви у Горовичу, да су још 1905. године овдашњи мештани, као и мештани околних села покушали да обнове храм, али су их потоњи ратови у томе омели. После Првог рата, 1924. године, обнову је покренуо прота Алекса Петровић. Писао је Управи двора Карађорђевића да “барем дају толико да се црква огради”. Осам година касније, отворен је и рачун, а штедна књижица – за реконструкцију – поверена је архитекти Миомиру Каруновићу. Атентат на краља Александра, 1934. зауставио је планирани посао. И, црква је остала у рушевинама.

– После Другог рата, али тек 1970. године, поново је из Тополе покренуто питање обнове цркве деспота Стефана – наводи Игор Петровић. – Годину касније, обављени су конзерваторски радови, па 1973… поново се нешто урадило… И тако све до 1992. године. А, наредне радови су потпуно стали. У међувремену мештани су сахрањивали своје умрле, подизали им ту споменике, што и данас чине. Настало је ново гробље у Горовичу, а црква је пропадала.

Последњи апел за обнову упућен је новим демократским властима, Министарству вера и Министарству културе Србије 2006. године упућен је и апел, и молба… Али, ништа се после тога променило није.

– Оба министарства су се сагласила да се уради програм санације и отпочне реконструкција – каже нам Петровић.

И, ту је све стало. А црква пропада.

САН ПРЕ НИКОПОЉСКЕ БИТКЕ

Црква у Горовичу, задужбина деспота Стефана, једна је од најстаријих у Шумадији и једна од највећих из тог доба – упућује Игор Петровић. – Предање каже да је деспот 1396. године пред Никопољску битку ту заноћио са војском. Уснио је, бар тако каже предање, сан у којем је бацио копље преко главе. Обећао је да ће, ако преживи, на месту где се копље заболо да подигне цркву покајницу, у знак захвалности и кајања. Тако је и било. Црква кроз историју није рушена, па су градитељски радови оригинални. У 18. веку неколико пута је обнављана, а коначно је напуштена 1860. године.

ОБНОВА

Цркву јединствене орнаментике и клесарских радова, за коју се верује да потиче из доба цара Душана, Завод за заштиту споменика прогласио ју је за културно добро. И, то је једино што је урађено за последњи век и по! Потпуна обнова и реконструкција, коштала би, како процењују стручњаци, више од милион евра. Али новцем се никако не може платити оно што губи историја. И не само историја, већ и ововремене, и будуће генерација.