Зашта служи држава?

Када се Свевишњи расрди због гејева и Кончите, а непослушни и бандоглави народ одбије да му народна власт помогне, деси се катастрофа. Гора чак и од актуелног председника Србије.

Вода се повукла и за собом оставила лешеве које брижно крију од нас да се не секирамо беспотребно. За катастрофичне гласине приводи се у полицију, а функционер напредњака прети катастрофичностима склоној креаторки, за коју зна само шира породица, да ће јој у затвору робијаши свашта радити не зачепи ли лајава уста.

Тако бар кружи по такозваним друштвеним мрежама, које се некако опиру незванично заведеној цензури медија. Има, додуше, и ту свакојаких трабуњања, али се ипак пробије и понешто чега у званичним верзијама нема.

Све то на страну. Цензура, претњи, а и отпора свему томе било је и биће док је света и века. Проблем је што мало ко верује у обећање да ће се утврдити ко је одговоран за катаклизму коју Србија, ако изузмемо милосрдни НАТО масакр, не памти.

У Убу су похапшена нека три несрећника који, наводно, нису оправили сирене на време, па народ није могао да се потера на евакуацију. Градоначелник Обреновца се панично брани од оптужби да је каснио. Шеф Србијавода слеже раменима и каже да се против божје воље не може.

Тома, све са госпођом којој се у наручје бацају очајне жене што остадоше без игде ичега, излупа шамаре народу и похвали власт. Рече, и живљи је него икад, да је држави савест мирна, а да жртве саме морају да се запитају зашто су биле тврдоглаве, па то платиле главом и имовином.

Изјава је, дабоме, дочекана са гневом, уз невеште покушаје СНС симпатизера да одбране председника, који се на врх главе попео и самом Вучићу. Премијер се толико намучи, спрема изразе лица сатима уочи живог преноса Владе Србије, а онда изађе Тома и затрпа га лавином будалаштина. Оде пропагандна маст у пропаст.

Шта се из свега реченог да закључити? Да је народ ту да плаћа намет на вилајет, да даје и краљу краљево, и да сипа у буџет без дна, да се не шали да касни са порезом, а кад га стисне мука – да се сам снађе, како зна и уме.

Који ће нам онда држава?
Сећам се војне вежбе Сава ’86. Шабац, зима, неко говњиво време, река напунила корито, ваља се блато помешано с водом. Тадашњи командант гарнизона полаже за генералски чин. Читава свита из врха војске на лицу места, да оцени.

Кандидат за генерала и командант Прве армијске области, преко савршено сложених сипорекс блокова иду ка огромном шатору, патосаном даскама петицама и са столовима на којима стоје цветни аранжмани, а агрегат брекће док сијалице шљаште.

– Друже генерале, како Вам се свиђа? – пита кандидат.
– Лепо, лепо… Превише лепо за ратне услове – одговара генерал покуњеном кандидату, пуковнику.

Војска, као једно тело, форсира набујалу реку, понтони се слажу један за другим, маршира се с једне на другу обалу, све уз пуцњаву на замишљеног непријатеља.

А, генерал Диковић, ономад, вапи за добровољцима, док стоји на последњој одбрани тог истог Шапца од те исте Саве. Није Диковић крив што више нема ни војске, ни понтона, ни амфибија.

Некад смо могли и превише за ратне услове, данас гледамо у небо и у добровољце да одбране оно што је морала држава.

Голи смо ко пиштољи, па емисари шпартају Европом тражећи неку цркавицу да се бар закрпимо док не смислимо шта ћемо кад вода оде, а испливају лешеви и нове невоље. Ни хлора немамо да спасемо бунаре и оранице, јер је неко појео Галенику. Доцкан сад хапсите Бацковића, требало је док није љуљнула ова нечиста водена сила.
Александар Вучић је обећао: Нико без крова неће остати.
Држимо га за реч.

Уосталом, шта нам друго и преостаје.

Пише: Милан Јовановић

Вести