На самом почетку да разјаснимо зашто Александар Вучић представља велику хипотеку за Србију и њено нормално функционисање: зато што баш о свему у земљи само он одлучује. Нико други и не сме ни о чему да одлучује, пошто је он буквално приватизовао целу државу.
Kад је то већ тако, по правилу се чека како ће Најпаметнији међу нама да преломи. А то је за државу јако опасно. Док се чека, штета је већ настала. Да не говоримо да та одлука, кад буде донета, и не мора да буде баш најмудрија.
Најпаметнијег међу нама то много не замара. Прво, он углавном и не зна да је погрешио јер му то нико не сме рећи и друго, цену ћемо да платимо ми, обични грађани Србије, а не он, тако да то није ни битно.
Шта све, дакле, наш председник ради сам: црта уместо инжењера коридоре и магистралне путеве; купује уместо медицинара по свету респираторе; објашњава лекарима на терену како се користе ти респиратори. Трагикомично је било слушати његово „признање“ како се каје што је слушао „белосветске стручњаке“ око струје и електрана, иако је одмах осетио да га лажу; на крају би се обесио о највећи лустер што није слушао самог себе. А како се не би, наравно, и у фудбал најбоље разумео; ко ће боље од њега да одреди „шта ће бити са Звездом“ и са Партизаном; навијаче је уз помоћ различитих (криминалних) група ставио под контролу, али му се после хапшења Беливука „отела“ јужна трибина Партизана.
Распоређује буџетска средства као коџа Милош; и телефоном пред камерама тражи од министра финансија Синише Малог једно девет милиона евра за градњу пута кад обилази крајеве по Србији. Потрошио је тако чак 850 милиона евра буџетске резерве, која служи за непредвиђене ситуације, а не за трошење државних пара по нахођењу. И да не заборавимо, он најбоље зна и колико је људи било на протестима, иако снимци показују да их је било много више.
Тешко је набројити све способности нашег председника, јер његови прсти допиру свуда, у сваки заселак ове земље, а упорно покушава да допре и у сваку кућу појединачно.
И таман нас је наш председник убедио да све зна, а понекад нас збуни кад из његових уста чујемо шта све не зна: не зна где су фамозна два минута са сигурносне камере приликом несреће на наплатној рампи у Дољевцу, где се види ко је убио Станику Глигоријевић, иако је јавно тврдио да је лично видео тај део снимка; не зна ко су комплетни идиоти који су рушили у Савамали; не зна ни ко је створио клан Беливука и ко је ћутао док је тај касапио и млео људе; не зна шта је то скај, а шта скајп, стално меша те апликације; не зна шта се тачно гајило у Јовањици и зашто су ово пољопривредно добро обезбеђивали агенти БИА, већ је мислио да се тамо гаји чери парадајз, како му је рекла Ана Брнабић; не зна ко је то уништавао Kрушик купујући наоружање јефтино и продајући га скупо, не зна ни коме.
Усред ове конфузије ођедном искаче нешто врло незгодно за њега: на црној листи Стејт департмента појавила су се два његова поуздана човека са Kосова. У Србији су већ прошли председников полиграф, невини су. И шта је сад ово? Председник наравно не зна. Оно што је најбитније, а ми не знамо да ли он зна, јесте – ко се још на тој листи налази.
Може ли овде ико нормалан да се снађе? Ако ништа, једна ствар је сигурно јасна: онај ко се прави да све зна, поуздано ништа не зна, осим онога што се прави да не зна. Е то сигурно зна.
И кад је то све тако, сасвим се лако може разумети зашто нам је земља у оваквом хаосу. Kад се тако води, другачије не може ни да буде.
аутор:БИЉАНЕ СТЕПАНОВИЋ
новаекономија.рс
