Зашто је беба хеликоптером превожена до Београда поред Краљева, Крагујевца и Ниша – зашто је Сурчин одабран за слетање?

Након пада хеликоптера МИ-17 Војске Србије, када је на најтрагичнији начин седморо људи изгубило животе, намеће се стотину питања. И то оних која нису, бар не јавно, потенцирана од стране Владе, нити смо могли да их чујемо на ванредној конференцији за новинаре уприличеној од стране начелника Генералштаба, генерала Љубише Диковића са сарадницима. Сходно томе изостали су неки прелиминарни и важни одговори, односно, сасвим очекивана тумачења о овој несрећи.

Бројна су питања која јавност оправдано поставља, незадовољна досадашњим објашњењима, као што су – зашто је беба превожена чак до Београда а не до Краљева, Крагујевца или Ниша, где такође имамо модерне медицинске капацитете (као и хелиодроме за слетање), зашто су новинари унапред обавештени о читавој операцији и стварани услови да се од тога праве ТВ и остале ексклузиве, да ли је министар одбране Братислав Гашић (бар према ономе што је изјавио бригадни генерал Бандић на конференцији) директно издао наредбу команданту 204. ваздухопловне бригаде, а да није поштована редовна процедура преко начелника Генералштаба и команданта РВиПВО, и много других сличних дилема.

Међутим, основно питање би морало да буде – да ли је заиста метеоролошка ситуација била тако лоша те ноћи, што је онемогућило изузетно искусног и несумњиво врсног пилота и његову посаду да безбедно слете на најопремљенији аеродром не само у Србији, већ и вероватно у региону?

Да ли је узрок нешто сасвим друго и да ли се, због политичких (и осталих) разлога то нешто тврдоглаво крије? И зашто?

На основу бројних искустава намеће се једна озбиљна опција која би могла бити сасвим логична и непријатна. О чему се ради?

Ако је лет хеликоптера до рејона Младеновца приликом повратка био сасвим безбедан како Бандић тврди, и да је тек одатле одлучено да се преусмери због „погоршања метеоролошке ситуације“ на аеродром „Никола Тесла“ у Сурчину, који је такође био у магли и киши, основно питање је зашто се тако тврдоглаво дуго, скоро два пуна сата, држала наведена позиција за слетање и није покушана алтернатива? Изнад свега је чудно да контрола лета аеродрома, која је оспособљена да приземљује највеће авионе на свету, није могла да то изведе са обичним транспортним хеликоптером, чија је брзина слетања, угао под којим то чини и дужина стазе, несразмерно краћа, односно, скоро па безначајна.

А било је алтернатива, тим пре што је Београд са околином максимално осветљен град. Рецимо, уколико је тачна информација да су на стадиону Црвене Звезде били упаљени рефлектори, познато је да се травнати терен тог објекта и у најгорим временским условима сасвим коректно види са великих висина. Ко је бар некада летео хеликоптером, па чак и авионом, оближњим ваздушним коридором, познато му је зашто ово апострофирамо.

Негде се, у току дана, изгубила информација да је слетање било првобитно предвиђено на хелиодрому ВМА (мада се то није помињало на коференцији за медије), који је иначе намењен за овакве ситуације. Тај хелиодром је адекватно прилагођен и солидно осветљен за слетање и у много тежим временским условима.

Дакле, претпоставка за размишљање – да се којим случајем није догодио неки квар који је констатован током лета негде у рејону Младеновца, а који је пресудно утицао да крене тешка драма са трагичним епилогом? И да то није којим случајем био квар на управљачким командама хеликоптера које служе, између осталог, за безбедно узлетање и слетање и маневрисање летелицом?

Да ли је посада можда дошла у ситуацију, да због квара на неком од тих система и склопова (или на електронским уређајима) буде принуђена да кружи око аеродрома и то на висини са које није могла ваздухоплов нити да подиже, нити да безбедно спушта, односно, приземљује, а све са циљем да покуша да евентуално отклони квар и да се, свакако, ослободи горива због неизбежног пада? Јер, пад није исти са резервоаром у којем се налази гориво, зато што је експлозија у том случају неизбежна, као пад без горива који даје какву такву наду.

Ако се ова опција сасвим оправдано размотри, онда постаје релативно јасно зашто је могуће да је посада хеликоптера, потпуно неуобичајено, морала да буде усмерена на Сурчин. Дакле, не због медијске припреме и сликања министара (што свакако није искључено), већ због капацитета којима тамошње аеродромске, техничке и остале службе и контрола лета располажу, као и због безбедности уколико се деси пад. То значи, укратко, чист простор под посебним режимом безбедности и особито противпожарне заштите. И огромно пространство са ливадама и ораницама у околини, без објеката за становање и било које друге инфраструктуре.

Уосталом, зар хеликоптер није пао на ораницу, како се то јасно види према агенцијским фотографијама? Ако је покушано у више наврата регуларно слетање, односно навођење са контролног торња да се летилица приземљи, за претпоставити је да би се пад догодио на једној од бетонских слетних стаза. Откуда хеликоптер на ораници (или некој тамошњој ледини) далеко ван писте и то на кабини? Шта је могло да доведе до таквог епилога, ако не оно што претпостављамо – а то је квар.

И на крају, о чему се и од стране кога целе ноћи а затим и комплетно преподне већало, да би се саопштило тако мало, уз углавном општепознате чињенице, за шта није ни било потребно организовати посебну седницу Владе (са још неколико тачака дневног реда, односно информација по другим питањима, што је било крајње непримерено) и мелодраматичну конференцију за штампу са које је упадљиво изостао министар одбране? Човек који је и издао наредбу да се употреби хеликоптер Војске Србије.

Ако се већ ишло са конференцијом за штампу, зашто на њој нису представљени (макар у форми делимичног и ограниченог препричавања) тонски записи разговора пилота и команданта ваздухопловне бригаде, као и записи разговора са контролом лета на аеродрому „Никола Тесла“? Уколико су разговори вођени само о магли и неповољним временским приликама, тим пре, чиме би биле отклоњене све могуће сумње.

Овако, остаје нам да нагађамо и чекамо резултате истражних органа и војно-стручне комисије коју је формирао начелник Генералштаба (који је једини кратко поменуо претпоставку могућег квара на хеликоптеру) као и комисије коју је формирао командант РВ и ПВО. А простор за нагађање се отворио зато што су нам понуђена нејасна, па чак и нелогична објашњења.

Горан Јевтовић – Фонд стратешке културе