На дан извршења државног преврата у Кијеву, 22. фебруара 2014. године, The Financial Times је публиковао текст З. Бжежинског “Русији је потребно понудити “Финску варијанту” за Украјину” (Russia needs to be offered a ‘Finland option’ for Ukraine). Иступање ветерана “Хладног рата” по питању Украјине, за часопис је изгледало толико важно да су већ сутрадан дуплирали публикацију у нешто измењеној варијанти и са промењеним насловом (Russianeedsa ‘Finlandoption’ for Ukraine).
Дакле, због чега је аутору “Плана игре” и “Велике шаховске табле” изненада потребна Украјина као “друга Финска”?
Бжежински, навикнувши се да дели савете многим америчким администрацијама, сада саветује како да се помогне новој администрацији у Кијеву и да се Русија уздржи да крене на одлучне кораке по питању заштите њених животно важних интереса у Украјини. Он предлаже Вашингтону да “предузме таква дејства која могу Москви нанети економске губитке” рачунајући да “савремена Русија није неосетљива на економске последице” сличних дејстава.
Стара идеја Бжежинског огледа се у томе да Украјина представља кључ за читаво Руско (постсовјетско) геополитичко пространство. До данашњег дана, да тако кажемо, тај кључ се није баш у потпуности давао Американцима у руке. Последње тешкоће које су за САД изникле на “Великој шаховској табли”, односно у пост-совјетској Евроазији, “Велики Збиг” повезује са “носталгичном маштом Владимира Путина о Евроазијском савезу”. За корифеја америчке геополитике Украјина је толико важна због тога што би у случају да “Украјина заштити своја национална права, самим тим ојачала свест постовјетских република Централне Азије, посебно Казахстана и Узбекистана, да препознају потребу да пројаве жешће противљење сталним напорима Москве да их лиши њихове независности”.
Фикс-идеја Бжежинског је даља фрагментација политичке карте централно-азијског пространства (прототип овога имамо у наставку черечења пост-југословенског пространства). Због тога се Бжежински са толиком силином обрушава на покушаје интеграција постсовјетског пространства. Сва надања остарелог мајстора геополитичких интрига и окорелог мрзитеља Русије повезана су са спасавањем “нове украјинске демократије” (управо тако он назива режим успостављен у Кијеву после преврата), што ће показати Русији њену будућност. У супротном, припретио је Бжежински, Русији прети “самоизолација и претварање у полустагнирајући империјалистички реликт”.
Фебруарски чланак Бжежинског у The Financial Times јасно је оцртао главне задатке оних који ослушкују и следе политичке препоруке пољско-америчког стратега, што значи: По сваку цену, чак и по цену велике крви коју обећава народу Украјине режим Јароша-Турчинова-Јацењука, не допустити зближавање те земље са постсовјетским државама које су се ујединиле у Царинску Унију и које се крећу ка стварању Евроазијског економског савеза на договорној основи…
Бжежински пише: “САД би могле и дужне су да јасно ставе до знања господину Путину да су оне спремне да искористе свој утицај да истински независна и територијално недељива Украјина спроводи у односу према Русији политику коју ефикасно спроводи Финска”. По Бжежинском, суштина “Финског избора за Украјину” састоји се у томе да се у овом тренутку не форсира приступање Украјине НАТО пакту, него да она оствари “што већу узајамну повезаност са Европом”.
Али зашто баш попут Финске? Није тешко приметити да се ванблоковски статус Финске све више подвргава ерозији, у смислу увлачења оружаних снага Финске у “натовски програм Партнерство за мир и развој других форми војне сарадње са Североатланском алијансом”. Међутим, то је само једна страна питања. Постоји и друга, везана са коришћењем Финске као базе за подривачку делатност на територији суседне Русије.
Конкретно, ради се о исламској терористичкој организацији “Кавкаски Емират” која је нашла тихо уточиште у Финској, у њој сместивши и свој интернет ресурс “Кавказ-Центар”. На територији Финске под плаштом “научних конференција”, семинара и тренинга, спроводи се идеолошка индоктринација и обука за “демократски рат” у који ће бити увучени на страну исламиста и сепаратиста грађани Руске Федерације и других постсовјетских држава. У Хелсинскију се не само мире са таквим стањем ствари, него и подржавају делатност “Кавказ-центра”, мотивишући своју позицију тиме да државне границе не треба да буду препрека за “заштиту демократских вредности”.
На место шефа Савета за националну безбедност и одбрану Украјине, пучисти су поставили “команданта Мајдана” Андреја Парубија. Његов заменик постао је лидер неонацистичких јуришника “Десног сектора” Дмитриј Јарош.
Андреј Парубиј је 1991. године заједно са Олегом Тјагнибоком био суоснивач екстремистичке националистичке партије “Свобода”. Од 1996. године Парубиј је руководилац парамилитантне националистичке омладинске организације “Патриота Украјине”, која са своје стране представља део удружења “Десни сектор” – ударне снаге извршеног државног преврата.
Дмитриј Јарош је “професионални револуционар” (тврди се да никада нигде није радио). Међу руководиоце организације “Тризуб” која носи име Степана Бандере и која је створена под патронатом украјинске емигрантске организације “Братство војника ОУН-УПА” ушао је 1994. године. Од 1995. године он је лидер “Тризуба”. Дуго година је сарађивао са Валентином Наливајченком (сада постављен на дужност шефа СБУ), као и са америчким и канадским специјалистима “герилског ратовања” из редова украјинске емиграције. Ватрени је присталица тезе да је неизбежан рат Украјине против Русије и ослобађање окупираних “украјинских територија” од стране “Руске империје”, укључујући Кубан и Далеки Исток.
У оваквим околностима, од стране Бжежинског предложена “Финизација” Украјине нипошто неће значити пријатељство и добросуседство, него претварање територије Украјине у истурену караулу за субверзивне делатности против Русије и њених савезника.
Сергеј Максимов
Фонд Стратешке Културе
