Зашто је друштвени кретен најпожељнији поданик?

или

Срећна Нова 1944. година!

од 1941. па све до 1944. године влада генерала Недића не само да је издржавала окупациону војску, већ је успјешно нахранила властити народ и приде још пола милијуна избјеглих прекодринских Срба.

унуци „револуционарних освајача“ све су страћили за само неколико година и од Ђевђелије до Триглава прелили су цјелокупно друштвено богатство у своје џепове.

Они су влада у сјенци, држава у држави, чувари идеолошке чистоће, трговци оружјем и наркотицима. Њихова моћ почива ан политичким и економским основама грађених за њих.

Идемо ли ми икуда? Свакако да идемо, у то нема сумње, али на нашу несрећу сви путеви којима идемо су погрешни. Наша садашња несрећа има подебео педигре. Она се укратко зове 1944. година. Једном ријечју, кренули смо од 1944. године, а стигли смо данас до – 1944 године! Ових дана на државној телевизији репризно смо поново поразили Југословенску војску у отаџбини и њеног команданта генерала Михајловића, и тако би требало да буде све до 3000. године и још и даље. Исту серију гледали су дједови, очеви, а данас и унуци. То да се никада не заборави 1944. година. Када кажем „на нашу несрећу“ не мислим да су сви несрећни.

Они који су 1944. године ушли у туђе куће и грађанске станове у име народа ни онда, а ни данас нису нимало несрећни. Они су богати. Њихови синови су богати, а њихови унуци су беспризорно богати. Зато смо ми, та нијема већина веома сиромашни.

О размјерама нашег сиромаштва говори чињеница да у двадесет првом стољећу десетине тисућа људи није у стању да имају у стану електричну енергију, иначе уведену у Београд концем деветнаестог стољећа. Ма, не само да могу заборавити струју, већ и увелико прескакати дјечији доручак као у време неке давне окупације. Када смо већ код окупације: од 1941. па све до 1944. године влада генерала Недића не само да је издржавала окупациону војску, већ је успјешно нахранила властити народ и приде још пола милијуна избјеглих прекодринских Срба. Потом су њихова браћа и рођаци дошли са Седмом банијском и Шестом личком, бацили Недића кроз прозор и упокојили на десетине тисућа измучених Срба као класне непријатеље. Онда су преко своје „револуционарне војске“ успоставили свеобухватну тиранију, ушли у туђе куће и станове и свуда ставили календар своје среће у коме као и данас постоји само 1944. година.

Наша несрећа, сви њени узроци и њена готово стољетна постојаност у основи је чињеница да безизгледно живимо у 1944. години. Оне године које су донијеле бољитак нису потрајале.

Урушиле су се напросто зато што иза њих није стајао реални рад већ обилна задужења.
Падом берлинског зида, пала је и та фикција. Ипак, истине ради, мора се рећи да је новац из задужења добрим дијелом уложен у привреду, градило се много и улагало се много, па ипак у исфорсираном рату унуци „револуционарних освајача“ све су страћили за само неколико година и од Ђевђелије до Триглава прелили су цјелокупно друштвено богатство у своје џепове.

Како је то било могућно?

Могућно је, дабоме, ратом. Док су милијуни одушевљено били своје битке за отаџбину и домовину, унуци су солидарно узели лопате у руке и бацали новац у своје кесе. И тко је био пресудни фактор у овој трагедији?

Тај фактор је још увијек жив и здрав. И богат је. Влада. Сва пирамидална структура зла у добром је стању. Зло влада из сјенке, будно и спремно. Зло чува новац и моћ. Зло је међу нама свакодневно и у кући и на улици, и у школи и на послу, и у брачном кревету и у позоришту, штампи, телевизији, спорту и издавачким кућама.

Зло је свеприсутно од 1944. године до 1944, то јест – до данас. Зло се зове „цвијет револуционарне армије“, односно њена тајна обавјештајна и контраобавјештајна служба знана као КОС!!! То зло можемо звати и „квази црном руком“, премда мало везе има са негдашњом Црном руком. Оно што их једино везује јест њихов идеал потпуне тајне контроле друштва.

Свих ових деценија свуда су присутни, у сваком смислу те ријечи. Они су влада у сјенци, држава у држави, чувари идеолошке чистоће, трговци оружјем и наркотицима. Њихова моћ почива ан политичким и економским основама грађених за њих. Нема одлуке која неће бити донесена, ако је у њиховом интересу. Царина, јавна подузећа, министарства, вањска и унутарња трговина, њихов је неограничени забран. Та држава у држави, која је неограничено и неспутано одлучивала о нашој судбини, о животу или смрти, ратовима с краја прошле деценије особито се обогатила поставши кључни фактор у сеоби друштвеног богатства из много џепова у веома мало џепова, постала је господар новца и сваког изгледа за његову зараду. Та служба изван сваке друштвене контроле постала је пирамидална структура која посједује готово сав новац који је у оптицају у Србији. Њен суштински интерес је да се у Србији ништа истински не мијења. Србија мора остати статично и у основи недемократско друштво, јер је то једина основа на којој почива њихова моћ.

Не тражите њихова имена и презимена. Она која знамо само су неважна. Она, која чувају друштвено богатство отето исто као и станови и куће 1944, нећемо нигдје чути.

То корпоративно друштво има свој Централни комитет, своје Ћосиће, Милошевиће, Коштунице, Тадиће и Јовановиће. Они су клонирали свијет дисидената, спремајући се за будућност. Они су формирали будуће „опозиционе странке“ или су убацили своје клонове у све друго. Ако пажљивије погледамо, то су углавном партизански унуци чији су дједови најприје убили, па онда отели имовину „класних непријатеља“ стварајући основу за своју свевладу у сјенци.

Појава Тадићеве банде грандоманских лопова нимало није случајна. То су све пулени КОС-а који су извели посљедњу и највећу пљачку преосталог друштвеног капитала и већине донација из ЕУ. Та банда, то царство увозничког лобија, додатно је увећала моћ Службе. Правна девастација на нивоу карикатуре изведена је организовано да би „квази правом“ увећала своју моћ. И што је друштво било све немоћније и сиромашније, они су постајали све моћнији и богатији.

Идеолошки ешалони, Ћосићи, Бећковићи, Тадићи, Коштунице и Јовановићи, академици, писци, патриоте и творци модерне „хисториографије“ политичка су облога корпоративног друштва из КОС-а. Све, кажем све телевизије у рукама су службе, укључујући и тобоже независни Б92. Штампа је у рукама такозваних бизнисмена и сви од реда у вези су са Службом. Служба има потраживања. Њена ријеч је пресудна и посљедња. Да се зна да је ово 1944. година.

Служба не заборавља ни „духовну храну“. У програму „правилног одгоја“ народа ангажиран је и добар дио естраде, све зарад тоталне кретенизације конзумената. Јер, друштвени кретен пожељан је поданик власти пљачкашке пирамидалне структуре у режији Службе.

У интересу власника лопаташки стеченог новца, Србија мора бити сиромашна и очајна, подложна јевтиној политичкој демагогији. Она мора бити пустошна и приглупа.

Зато се биједом и бесперспективношћу тјера млада и паметна Србија у избјеглиштво, у страни свијет. Памет је опасна. Глупи медиокритет идеалан је за владање. Енергију преостале и све тање Србије треба организирати у „навијачке банде“ да се самоубилачким лудилом сатиру, продају и уживају наркотике и нестају у безнађу. Судови тетоше разбојнике и зликовце, јер могу бити употребљени против гладног народа.

Корупција, вертикална и хоризонтална, тотална је. Она је легитимно чедо друштва које стагнира и чије је вријеме стало 1944. године.

Србија је све сиромашнија и све ју је мање. Одавно је пређена критична демографска граница, послије које стање постаје непоправљиво. Резултат владања „цвијета револуционарне армије“ – њене владајуће структуре КОС-а, поразан је. У кризи су политички систем, све институције и све ћелије друштва. У питању је држава, поједена и срушена организираним злом. У питању је судбина, па чак и опстанак народа. То је салдо учинка зла. Што нам је чинити?

Не може бити ни говора о демократизацији српског друштва док се организирана сила зла потпуно и без остатка не демонтира. Тек када заувијек почистимо разне очеве нације и њихове сателите типа Коштунице, Тадића и других, тек када олоши стану пред суд народа и тек када буду примјерено кажњени, моћи ћемо спасити напаћену Србију. Недопустиво је да се разбојници из Тадићеве банде слободно шеткају и слободно лапрдају ту и тамо, чувајући успјешно оно што је бесрамно отето несрећном народу Србије. Недопустиво је да су криминалци и политичари једно те исто. Недопустиво је да јадан народ сваким даном чине још јаднијим.

Али, недопустиво је да се још чека.

Драги народе, нитко ти неће помоћи ако ниси спреман да помогнеш сам себи. Очајни и биједни уједините се и бит ћете снага. Непобједива. Казните узурпаторе и разбојнике. Примјерно. За свагда.

Горанко Ђапић, Таблоид