Зашто је интерес страних банака у Србији важнији од грађана?

Банке никада нису могле бити на губитку како год да се мењао курс франка, јер највећи део те валуте није имао реалну основу будући да су средства у францима у депозитима банака била занемарљива, каже адвокат Војин Биљић

– Недавно је министар финансија Душан Вујовић у одбрани тезе о неопходности смањења пензија употребио интересантно поређење владиних мера са хирургијом. По министру, она представља радикалну меру која не резултира оздрављењем, већ само ствара предуслове за лечење. И док се државни апарат налази на операционом столу, дотле су корисници кредита индексираних у швајцарским францима у фази клиничке смрти. Државни хирург, у овом случају Народна банка Србије, пре отприлике годину и по дана, проценила је да операција није могућа, па су пацијенти остављени божјој вољи. Додуше, било је ту неких препорука које су само донекле ублажиле тренутни положај корисника. Али болест није лечена, па логично ни излечена – каже за „Политику” Војин Биљић, адвокат и стручњак за европско право, који у овом тренутку заступа чак и судије који су такође корисници ових кредита.

И док рате у францима достижу свој историјски максимум, а све очи су упрте у НБС, решења нема ни на видику. Иако држава кривицу углавном пребацује на грађане, наш саговорник каже да аргументи НБС нису засновани на чињеницама.

– Најпре, банке се у највећој мери нису задуживале на међубанкарском тржишту, већ су средства за пласирање кредита у швајцарцима повлачиле од својих оснивача. По важећим законима, оснивач (страна банка) и ћерка банка (домаћа банка) јесу повезана правна лица која се законски посматрају као један субјект. Дакле, задуживање је било у оквиру банкарске групације, па се може рећи да га није ни било.

Друго, банкарска групација никада није могла бити на губитку како год да се мењао курс франка, јер највећи део те валуте није имао реалну основу. Ово је зато што су средства у францима у депозитима банака била занемарљива – каже он.

Да је, објашњава, било који корисник кредита инсистирао да му банка исплати износ кредита баш у швајцарцима, не у његовој динарској противвредности, банке то не би могле учинити. Јер, једноставно, франке нису имале.

– Дакле, реч је о чисто шпекулативном послу, у коме ћерка банка уместо да расподели добит оснивачу, од њега фиктивно позајми ту вредност франка свесна да ће у сваком случају добити – ако франак расте, на добитку је ћерка фирма, па и мајка фирма, а ако пада, у добитку је само мајка фирма, и то кроз смањење опорезиве добити.

У прилог томе иде и типска клаузула која постоји у овој врсти уговора о кредиту. Наиме, банке су предвиделе могућност да, уколико евро ојача у односу на франак 10 одсто (до висине пореске стопе), имају право да сами конвертују такав кредит у евре. Корисницима оваква могућност наравно није остављена – каже Биљић.

И још нешто није јасно. Уколико је већ одлуком НБС из 2011. забрањено задуживање у швајцарским францима, зашто није решено и питање постојећих кредита који имају такву забрањену клаузулу? По праву, од тог тренутка, каже наш саговорник, валутна клаузула у францима противна је императивном пропису и самим тим ништава, па је морало доћи до ревизије таквих кредита.

– Одговор се сам намеће. Због притиска банака и слабости државе. То је изгледа једина константа. Вероватно зато НБС питање кредита и раније, али и данас решава само са пословним банкама, не и удружењима потрошача. Иако су баш ти потрошачи једна од уговорних страна, и то она која би, по препорукама Светске банке, али и директивама ЕУ, морала бити укључена у процес дијалога. Мада не видим ни један разлог зашто се у ситуацији кад грађани гладују због једне (противправне) уговорне клаузуле уопште преговара. Или је профит стране банке за државу вреднији од егзистенције њених грађана и њихове деце – пита правни експерт.

Зашто је валутна клаузула ништава после одлуке НБС 2011?

1. У тренутку кад је донета одлука и када је забрањено задуживање у ЦХФ 2011. године, валутна клаузула је одредба уговора противна принудном пропису (одлуци НБС) и као таква је ништава. На ово не утиче чињеница да је уговор раније закључен, јер он и даље није у потпуности извршен.

2. Неморалност. Без обзира на то да ли је уговарање забрањено или не, уколико је неморално (а валутна клаузула у швајцарцима то јесте), уговарање је ништаво (члан 104 Закона о облигационим односима).

3. Члан 46. тада важећег закона о заштити потрошача, по коме је неправична уговорна одредба (која је по закону и ништава) она која за последицу има несразмеру између права и обавеза, то јест околност да се извршење уговора значајно разликује од онога што је потрошач основано очекивао.

4. Забрањени су зеленашки уговори. По ЗОО, уговор је зеленашки ако је последица лакомислености, зависности, тешког материјалног стања или недовољног искуства и ако постоји несразмера у давањима.