Зашто је краљ Александар I уништио средњовековни град Жрнов на Авали да би на његовом месту подигао масонски пагански храм?

Зашто су краљу сметали остаци града који Евлија Челебија помиње као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији, а археолози тврде да су се људи на овом локалитету бавили рударством још пре 4.000 година? Други народи поштују своју историју и средњовековне градове чувају као велике светиње. Одговора нема и та мистерија никад није разјашњена.

Жрнов или Жрнован је био средњовековна тврђава смештена на највишем врху Авале (511м нмв.). Присуство Келта на Авали је доказано, претпоставља се да је на врху постојало утврђење на чијим су основама касније Римљани подигли осматрачницу. Био је то, заправо, вишенаменски пункт. За контролу пута, контролу прилаза Сингидунуму и заштиту рудника који су се налазили на обронцима планине. Касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су потом Османлије прошириле и ојачале за потребе напада на Београд.

Нема доказа да ли је град живео у доба Византије, али је готово сигурно да је прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића.

Тешко је у било чему бити изричит, јер, нажалост, Авала није довољно истражена. Чувени путописац Феликс Каниц забележио је да је на врху планине била римска осматрачница на чијим су темељима српски цареви подигли Жрнов. Кад и који владари, нигде није записано.

Најчешћа верзија како је град добио име јесте по жрвњу, али не обичном, већ за мељаву руде из рудника који су постојали у подножју. Авала је пре турског имена носила назив Жрнов.

У граду је према легенди столовао, у песмама опевани, Порча од Авале.

Остаци утврђења су срушени динамитом 1934. године да би се на том месту саградио маузолеј Споменик Незнаном јунаку, чији је аутор био вајар Иван Мештровић.

Прошлост Жрнова

Претпоставља се да је на врху постојало утврђење које су изградили Келти на чијим су основама касније Римљани да би контролисали прилаз Сингидунуму, али и да би заштитили своје руднике које су имали на обронцима Авале, подигоше осматрачницу стотињак метара испод самог врха.

На месту некадашње римске утврде, подигли су Срби у средњем веку утврду коју Османлије заузимају 1442. године, ојачавши му тада источни и јужни део бедема.

Међутим већ 1444. године бивају приморани Сегединским примиријем на обнову српске деспотовине и враћање утврде Србима. Међу враћеним градовима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда, нашао се и Жрнов.

После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца 1456. године Османлије поновно крећу на Србију и 1458. године заузимају Жрнов у покушају да освоје Београд, што им не полази за руком.

После тога Ходи паша проширује тврђаву додатним бедемом и сувим шанцем створивши од Жрнова тврђаву за узнемиравање Београда који се налазио у мађарским рукама.

Ходи-паша је обновио средњовековни град 1442. и 1458. после неуспелог напада на Београд. „Од рушевина средњовековног градића Жрнова, који доби име Авала, Турци подигоше праву разбојничку кулу, оловом покривену. Одатле су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. И тај турски град помиње се у старим српским писаним споменицима: године 1515. маја 6. „разби Балиль бегь Јаноша хердељскога војеводу подь Хаваломь“.

Од ове улоге тврђаве односно имена Хавала, што значи сметња, који су му Османлије дале цела планина је добила име Авала.

Мађари су 1515. године покушали заузети Жрнов уз помоћ артиљерије, али се тај њихов покушај окончао потпуним поразом и губитком тешке артиљерије. Са падом Београда 1521. године Жрнов почиње губити свој стратешки значај.

Не зна се до када се тачно у Жрнову налазила војна посада, али се претпоставља да је утврда напуштена у XVIII веку од када је препуштена зубу времена.

Жрнов се састоји од:

– Горњег града, који представља српску тврђаву са малим османлијским проширењем (1442.)

– Доњег града, који сачињава бедем који прати облик падине и надовезује се на Мали град око кога се налази суви шанац (послије 1458.)

Мали град има основу издуженог правилног петоугла који се простире правцем северозапад-југоисток који одговара положају данашњег споменика Незнаном Јунаку.

Цео северозападни бедем заправо представља јака утврђена кула, облика неправилног полукруга, која је заправо главни штит, пошто је окренута низ гребен ка најлакшем прилазу утврди, који одговара данашњем степеништу које спаја стуб са барјаком са самим спомеником.

Од те јаке куле се бедеми полако шире према врху на којем се налазе две полукружне куле једна наспрам друге. Одатле се бедеми полако сужавају до равног југоисточног дела бедема, на чијој се средини налази полукружна кула, док се у јужном темену петоугла налази четвртаста кула-капија.

Развој Жрнова

Најстарији део Жрнова представља Мали град без две куле на југоисточном бедему. Подигнут је у средњовековној Србији, али се не може ближе одредити доба његове градње.

Ходи паша 1442. године ојачава источни бедем од полукружне куле до југоисточног бедема, додавши полукружну кулу на сред југоисточног бедема и четвртасту кула-капију на јужном крају бедема.

Посљедњу фазу изградње Жрнова представља додавање бедема и копање сувог шанца око целог града које се одиграло након 1458. године.

Бедем који опасује и формира Доњи град почиње од јаке куле на југозапад и прави полукруг ка југу да би се потом додатно издужио ка југоистоку пратећи падину, након чега се окреће и готово правоцртно иде на северозапад док се не споји с бедемом Малог Града. Око целе тврђаве се налази суви шанац који по облику прати спољну линију бедема. Улазна капија у тврђаву смештена је на најјугозападнијој тачки бедема односно на средини полукружног дела.

Доста добро очувани остаци града су 1934. године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао споменик војницима погинулим у Првом светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима вајара краљевине Југославије Ивана Мештровића.

Рударство

Авала је од најранијих времена била привлачна, али су то нису били туристи већ наши истраживачи природних блага, просто речено – рудари. Не зна се тачно ко је први почео и када су отворени први рудници испод Авале, али се зна да су ту од давнина, ископаване разне важне руде – олова, сребра и гвожђа, цинобарит и жива.

Први познати рудари били су Скордисци, мешавина Срба и једног келтског племена, које су привукла богата налазишта разних руда. Вешти и у обради метала и ковању , они су дуго експлоатисали руду испод Авале, а верује се и да су баш они подигли прву тврђаву на њеном врху.

И данас Авалу походе они којима је занимљива историја рударства, трагачи за племенитим металима и археолози аматери, који се надају да ће на њеним падинама и око споменика пронаћи вредне археолошке остатке.

Споменик незнаном јунаку (српском војнику) подно утврђења Жрново

Испод зидина средњовековне српске тврђаве Жрнов на Авали, 1915. године, погинуо је петнаестогодишњи дечак. Сахранили су га Немци и на дрвеном крсту написали: „Ein unbekannter serbischer soldat.“

После ослобођења мештани оближњег села подигли су споменик од камена на ком су урезане речи:

„Овде почива непознати српски војник“.

Шта се данас поуздано може рећи о идентитету и судбини младог војника

Нимало случајно, ми смо „заронили“ у лист Време, који је излазио између два рата и био једна од најчитанијих новина оног доба. Тадашњи извештачи били су присутни кад је дошло време да посмртни остаци незнаног јунака буду премештени из старог гроба и постављени у маузолеј. И они се прво поклањају части и витештву које је онда владало, јер је изнад покојника био натпис на немачком да ту „почива непознати српски војник.“

„Горе, испод старог авалског града, (мисли се на Жрнов) чобани су одавно китили цвећем безимени гроб“, бележе тадашњи репортери. „Безимени српски војник био је ситан човек, скоро нежан. Нико му није видео живе очи, ни живо тело, али мештани Белог потока сећају се кад је погинуо, млад, у српској униформи.“

Уводећи нас у причу о Незнаном јунаку, потписник текста Анте Матекало објашњава да гробница никада није ни копана. Под једном авалском осматрачницом пала је граната и нашла свој „плен“ у одреду који се повлачио. На том месту погинуо је и овај војник, млад, тек убачен у строј.

Како се то могло знати?

Искусни новинар нашао је Светозара Вићентијевића, прекаљеног ратника који је први пронашао гроб на Авали.

Знам поуздано да је био из Седмог пука Другог батаљона Дунавске дивизије – говорио је Вићентијевић за Време. – Док су сви старији војници имали око врата амајлију на којој су убележене војничке ознаке и пуковска обележја, млађи, који су долазили да попуне чете умирали су безимени.

Врло мала лобања и костур средње величине, указивали су је да је у питању дечак – ратник. То је потврђивало и одсуство ратничке значке с именом и ознаком јединице, јер се зна да су дечаци-војници остали без значке!

После рата бројне мајке, очеви и рођаци тумарали су Авалом између гробова тражећи најмилије.

Тако су многи олакшали свој бол, макар потајно верујући да је баш испод тог, непознатог гроба, сахрањен неко њима толико драг…

На Авали је у оно време остала само чобанска прича, јер су они видели кад га је непријатељ сахрањивао, а говораше да је био „млад и леп“ човек.

Прецизност је, ипак, важнија од предања, па остаје историјска чињеница да је 23. новембра 1921. године одлучено да се комисијски прегледа гроб овог војника.

– Није требало дуго копати – бележи Матекало. – Прво су се указали делови гранате. Хиљаде оваквих граната падало је на српску војску. Тежина – 10,3 килограма. Али, ова је лежала као јастук на гробу Незнанога. Лобања се одмарала на челику.

Посебно потресан део приче је онај на којем су очевици схватили да је цео леви део грудног коша несрећников разнесен гранатом, па је забележена и реакција једног од Белопоточана који је присуствовао овом несвакидашњем, тужном скупу: „Овом ратнику непријатељ није могао срце да сахрани!“ Оно је остало разнето негде на Авали…

Прсти су држали муницију, којом се наша војска снабдевала од 1908. године. Опасач је обавијао струк којега више није било, а каишеви (упртачи) падали су преко десног рамена. На дну гробнице налазиле су се цокуле, а оне нису могле да буду ничије него српске…

Тешке цокуле претварале су ноге у живе ране, а везиване су понекад, баш као и у овом случају, телеграфском жицом. Ратне 1915. године било је и таквих веза, а кад су чланови Комисије пронашли цокуле, одагнана је и последња сумња да је Незнани био – српски војник.

Уплетен у костур, пронађен је новчаник са три стара српска дводинарца са ликом краља Петра и један грош. Ту је било и једно парче хартије, због којег су настала многа предања и легенде, јер је то, наводно писмо упућено најдражима. Међутим, господин Андоновић је, после свих стручних анализа, закључио да је немогуће са њега разазнати било коју реч, а хартија је форматом чак подсећала на једну од новчаница оног доба.

Вандализам Краља Александра I и тајне Авале

Планина Авала, око 16 километара од Београда, све више привлачи људе наклоњене историји и мистеријама. Иако би се рекло да у Споменику незнаном јунаку нема ничег мистериозног, највише их интригира управо ова лепа грађевина на врху планине, маузолеј подигнут пре 72 године – на месту где се некада био браник Београда, средњовековни утврђени град Жрнов, зван и Жрнован.

Место је било веома цењено у епохи трагања за националним идентитетом југословена па га је једном приликом посетио чак и Краљ Александар I Карађорђевић.

Трагови средњовековне тврђаве још били видљиви, кад је краљ Александар Карађорђевић 1934. године одлучио да „рашчисти терен“ [?] да би на том платоу био изграђен комплекс Споменика незнаном јунаку, дело вајара Ивана Мештровића.

Остало је забележено да се неко усудио да краљу приговори што је срушио утврђење које су подигли српски владари. Суверен је на то одговорио да је мислио да су град подигли Турци, а не српски владари и да је зато наредио рушење. [?]

Фотографије из Војног музеја на Калемегдану показују изградњу споменика Незнаном јунаку, али откривају и сву симболику коју носе масонске грађевине.

Аутор споменика био је Иван Мештровић, човек који је безброј пута помињан као масон.

Мештровић је био изузетно високо котиран у очима краља Александра Карађорђевића, тако да је њему била препуштена градња неколико капиталних споменика који су означавали не само ондашњи Београд, већ и предратну Краљевину Југославију.

Дакле, имао је одрешене руке, новац и моћ да ради баш по својим егоистичким естетским, симболичким, али и критеријумима са којима је и сам краљ био сагласан.

У то време у Европи су ницали слични споменици, и то је био један од начина да се ода пошта људима који су погинули током Првог светског рата. Слични монументи настајали су, отприлике у исто време и у Прагу и Паризу.

И би тако, краљева воља је испуњена. Нико други се није ни питао.

Остаци Жрнова су минирани, терен потпуно рашчишћен и више није било ниједног камена, који би подсећао на прве темеље овога словенског и српског утврђења од од пре два миленијума. У жељи да се максимално убрза изградња маузолејa, решено је и да се тврђава сруши експлозивом. Рушење су обавили минери инжењеријске чете југословенске војске 18. и 19. априла 1934. године, у три серије експлозија.

Ова необична „археолошка“ метода открила је, пре последњег минирања, слој из римског раздобља. Ту је између осталог нађена и цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба. Архитект Ђурђе Бошковић успео је да скицира, измери и опише тврђаву колико је могао, између експлозија.

Зашто је краљ Александар I тако лако жртвовао Жрнов – питање је на које већ годинама многи покушавају да нађу одговор?

Једино логично објашњење је да је Александар I као „југословенски“, а не српски краљ морао да се и понаша у том стилу, па је тако „југословенство“ симболизовано у „Каријатидама“ – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије, а споменик Новом светском поретку направио у облику пирамиде.

Тако симболу српства – старом граду Жрнову није било места, те је уклоњен. Манијакална опсесија југословенством Александра I је победила и за њу нема истинског оправдања.

Сравнити са земљом такав један, драгоцен и јединствен, историјски споменик – ради другог који је могао бити подигнут и на неком другом месту, на врховима или у подножју Авале , представљала је не само за историчаре и архитекте, него и СПЦ прави скандал у то време, а поготово из данашње перспективе.

У путописима Евлије Челебије, Жрнов је важио као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији. Зато је његов нестанак са лица земље изазвао уистину велико узбуђење у јавности, тим веће јер је то недело – како се сматрало – била замисао самог краља. Све је изведено у потпуној тишини, о томе није смело да се прича, није се писало, чак се и на чаршијске приче о томе гледало као на антидинастичку пропаганду.

Свашта се причало и претпостављало, још тада су помињани масони, који су у свему томе имали удела. Два дана је трајао тај скандалозни чин рушења зидина старог утврђења.

Три пута су минери постављали експлозив, испод свих зидина, све док од зидина града није остао само камен на камену. Томе је присуствовао лично краљ Александар I који се чак и фотографисао.

А колико је све то било осионо, говори и податак да је једном дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи млади Кнез Александар, син кнеза Павла који је данас често у Београду и сигурно се сећа овог незаборавног варварског дела његовог стрица.

Тек подигнути камени споменик палим јунацима, одједном је изгледао недовољно репрезентативан, и недостојан величине државе. Али и жртви, поднесених за њено стварање.

Мисао о потреби за великим спомеником током наредних деценија потпуно је обузела Краља и њему блиске људе, и он доноси одлуку да се прихвати идеја – нацрт Хрвата Ивана Мештровића о маузолеју на врху Авале. Приступило се изради пројекта споменика без имало обзира што се на истом том врху налази тврђава – град Жрнов.

Осигуравање празног платна за Мештровићево „ремек дело“

План луксузног споменика је нацртан као да се ради о потпуно голом врху планине, те је донесена одлука о рушењу тврђаве. И стари споменик с просторним крстом морао је бити срушен, јер се нашао у подножју замишљеног монументалног стубишта и „кварио амбијенталну цјелину – као и опћи дојам грандиозности“.

Зашто је краљу Александру засметала та целина, питање је на које, ево већ годинама, покушавам да нађем одговор – говори историчар Радован Дамјановић. – Има ту разних претпоставки, много тога није лако проверити.

Помињу се чак и масонске организације које су у свему имале удела. Питање је зашто је тек подигнути споменик на Авали палим јунацима одједном постао нерепрезентативан. Има ли икаквог смисла озбиљно размишљати о некаквим причама да је то био почетак реализације плана о уништењу главних историјских тачака у Србији. Можда има, а можда и не.

Али, ако се узме у обзир чињеница да је само неколико месеци после рушења Жрнова краљ убијен у Марсеју и да је тиме његова улога као владара стављена под лупу, онда можда неке приче и имају смисла.

Полагању камена темељца за маузолеј присуствовао је и краљ Александар

Током поподнева, на Видовдан, 1934. године, Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ослободилац стигао је на Авалу. У пратњи пет ађутаната, краљ је обишао споменик, а потом свечано отворио споменички комплекс Незнаном Јунаку на Авали.

Краљ Александар Карађорђевић је отпочео церемонију држећи сребрни чекић у руци, а сребрни чекић спада међу основне симболе алатке код масона. Штавише, у складу са симболима слободних зидара, чекић је једна од основних алатки, па чак и када масон умре, односно, како то кажу његова „браћа“, када „оде на вечни исток“, за њега се каже и како је „оставио чекић“.

Тако је, на специфичан начин, краљ посредно дао до знања о својој масонској припадности, као и о симболичкој слободнозидарској црти која је имала за задатак да обележи и сам будући споменик.

То није било све, јер фотографија бележи још један, веома битан детаљ који је претходио догађају. То су мензура са уљем, посуда са вином, као и сребрни чекић и камен темељац, који су церемонијално на безмало исти начин били део протокола када су полагани камени темељци за Капитол у Вашингтону, као и Кип слободе у Њујорку, споменици који су већ добро познати и типични симболи светске масонерије.

Додуше, овог пута се не види да ли је ту била и посуда са житом, која је редовно симболички присутна у оваквим приликама. Све је то био део тзв. консекрације, послова који претходе првом ритуалном раду.

Од старог споменика остао је само крст који лежи у порти цркве у Белом Потоку. Од Жрнова ни камен на камену. Ни траг. Као да га никад и није било.

Рушењем старог утврђења и прављењем равног платоа на врху Авале, Мештровић је добио своје „велико бело платно“ које је тражио. Његов нацрт, који је пре градње приказан дворској публици као оригинално дело, представља заправо нешто измењену копију гробнице Персијског цара Кира.

У авалску пирамиду узидано је 4.000 кубика обрађеног камена који је железницом довожен из „Приморске“ бановине. Цео комплекс је завршен 1937. у септембру, а отворен на највећи српски празник Видовдан 28. јуна 1938. године.

Краљ Александар I то није дочекао. Само неколико месеци после почетка градње овог маузолеја – пирамиде, убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године – прича Радован Дамјановић, који је покушао да одговор и још увек истражује мистерију изградње и рушења старог српског града Жрнова, Авале и масона, који су у време краљевине Југославије српску престоницу Београд, сматрали својим значајним упориштем.

У књизи „Жрнов, српски Авалон“, Дамјановић констатује и пита, с врло интересантним закључком: „Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?“

Полемике око тога зашто је краљ Александар порушио једно од највреднијих средњовековних утврђења у Србији поведу се међу историчарима тек повремено, и то више интерно, у канцеларијама. Јавних расправа никад није било. Већина историчара и сада се понаша по оној народној „за просутим млеком џаба је жалити“.

Има и оних који готово да оправдавају тај потез, образлажући да је бесмислено осуђивати краља за тако нешто, јер је тешко са данашњег становишта и данашњим критеријумима мерити нешто што се збило пре нешто више од седам деценија.

– Такав став неких мојих колега је недопустив – каже историчар Радован Дамјановић, који већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов. – Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, скандал је своје врсте.

Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини.

О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и чаршијске приче на ту тему заустављане. Није Александар смео да себи да толика овлашћења да где год прстом упре, тамо мора да се руши. Не кажем да сада треба око тога да се воде полемике, али би било добро, зарад јавности и зарад поколења којима остављамо културну баштину у наслеђе, да надлежне институције заузму став, да се тај непостојећи град на основу постојећег материјала обради, уведе у каталоге, једноставно да му се да место које и заслужује. Овако испада као да је потпуно у реду што је нестао тим вандалским чином, као да је сасвим нормално да минама уништавамо старе градове и да то можда може и даље да буде пракса.

У српској јавности постоји и данас јака одбојност према комплексу на Авали, као што је у Црној Гори велика полемика око рушења старе Капеле на Ловћењу и дизања маузолеја Његошу, гле чуда истог пројектанта Мештровића! Постоји доста стручних мишљења да то масонско ругло и имитацију маузолеја персијског краља Кира, треба што пре уклонити. Јер, Краљ Александар I који га је започео напустио је овај свет, пре него што је са „браћом масонима“ стигао да ово дело свечано отвори, а умирање Србије наставља се и тог 28. јуна 1938. на Видовдан.

„Питање зашто на том терену препуном брда, Мештровићев псеудоегипатски псеудохрам није подигнут на неком од „празних“ планинских врхова нико није ни поставио, камоли на њега одговорио.

Изгледа, да Авала, чији су сви слојеви сећања осим мештровићевског и александровског морали бити срубљени, те исконски Калемегдан – срце града вероватно старијег и од Јерихона (после подизања Мештровићевог споменика „Победнику“ Срби више никад нису победили) – и Ловћен, у коме су Срби са катуна Црне Горе видели свету планину – три акупунктурне тачке српских земаља – једноставно нису смеле остати непокривене.

Вера заточника Новог светског поретка (Novus ordo seclorum са америчких новчаница) у симболе и магију, попут свих лажних религија тражила је некрофилну и крвну жртву – у нашем случају, и једну и другу проистекле из поништења историје као дела више промисли у коме људи, па и краљеви, жреци или велики мештри, само суделују.“

Црвене беретке