ЗАШТО ЈЕ КРИСТИН ЛАГАРД КАНДИДОВАНА ЗА ДИРЕКТОРА ММФ-А?

Александар Манић, ПАРИЗ

У исто време када је француска министарка за економију изабрана за директора ММФ, девет посланика социјалистичке партије тражило је да се истражи њена одговорност у исплати Бернару Тапију одштете од 285 милиона евра

После четири године на челу француског министарства за економију, Кристин Лагард је, 28. јуна, била одабрана за директора Медјународног монетарног фонда. На тој функцији она мења Доминик Штрос-Кана, ухапшеног због сумње да је покушао да силује хотелску собарицу у њујоршком хотелу Софител. Хапшење Штрос-Кана довело је у незгодну ситуацију не само ММФ, него и Социјалистичку партију Француске. Наиме, ДШК је био најозбиљнији председнички кандидат са великим могућностима да на изборима победи Николу Саркозија. Сасвим природно, француски председник је одахнуо, јер му је пут ка другом мандату, наједном, изгледао много лакши.

Медјутим, у исто време, девет посланика социјалистичке партије тражило је да се истражи одговорност министарке Кристин Лагард у исплати Бернару Тапију, бизнисмену и политичару лоше репутације, одштете од 285 милиона евра. Заснивајући се на извештајима Рачуноводственог суда у којима се каже да је Кристин Лагард злоупотребила свој положај министра економије и незаконито исплатила новац, Жан-Луј Надал, јавни тужилац при Касационом суду, 10. маја затражио је од Суда правде републике Француске, формираног 1993. године са циљем да утврдјује одговорност министара за време њихових мандата, да испита да ли је министарка злоупотребила свој положај.

“Министарка Економије непрекидно је употребљавала своју министарску моћ да би се дошло до одлуке у корист Бернара Тапија, мада је Касациони суд одлучио другачије”, каже Надал. Тако је Лагард одлучила да формира трочлани приватни арбитражни суд који је одмах донео одлуку у корист Тапија. Иначе, таква процедура, када су у питању интереси државе, законом је забрањена. Такодје, постоји и врло основана сумња да је дошло до фалсификовања у доношењу одлуке у корист Тапија у сâмом Конзорцијуму за реализацију (ЦДР), државном организму који је задужен за решавање послова са повереницима и кредиторима банкротиране банке Креди лионе.
Читава афера сеже чак до 1992. године, када се Тапијева фирма Адидас налазила у врло лошој пословној ситуацији. Упркос све нижој цени, нико на тржишту није хтео да купи ово нерентабилно предузеће. Медјутим, политичком одлуком Митерана, банка Креди лионе, кроз разне опскурне финансијске радње, откупила је од Тапија предузеће по цени за 35 милиона евра већој од тржишне. Током наредних неколико година, нови власници, улагањем и добрим пословањем, успели су да од Адидаса начине профитабилно предузеће а бивши власник, Тапи, оптужио их је за превару приликом куповине и тражио стотине милиона одштете (1996).

Три године касније (1999), Доминик Штрос-Кан, Шираков министар економије током кохабитационе владе са социјалистима, ставио је Тапија на листу повереника банке Креди лионе, што је било у потпуности противзаконито. Седам година касније (2006), Касациони суд ослободио је банку од било каквих дугова према Тапију и тиме га скинуо са списка повереника. Годину дана касније, Тапи и Саркози направили су посао – Тапи ће својом популарношћу и политичким везама да привуче што већи број гласача на Саркозијеву страну, док ће Саркози, по доласку на председничко место, од народног новца да исплати нелегалне одштете које Тапи потражује. Тапи је успешно извршио свој део посла и на Саркозијеву страну је привукао немали број гласача левог центра. По доласку на власт, Саркози је, пре свега, променио челног човека Конзорцијума за реализацију (ЦДР), Жан-Пјер Обера, великог противника нелегалног обештећења Тапија, а на његово место је постављен Жан-Франсоа Рокши, послушник и Саркозијев човек.
Нешто касније, Саркози је дао налог Кристини Лагард да формира приватни арбитражни суд и да све реши у корист Тапија. Упркос шест писама пореске управе која је од министарке тражили да се ова афера завршава на регуларном суду, а не приватном арбитражом, Кристин Лагард је наставила посао који јој је поверио председник државе. Тако је 7. јула 2009. године Бернар Тапи добио 285 милиона евра народног новца, на име фиктивног и незаконитог обештећења.
Како се афера Тапи-Лагард, почетком маја месеца, нашла не само у медијима, него и у рукама државног тужиоца, министаркино присуство у Саркозијевој влади постало је непожељно. Упркос њеној блискости са председником, започето је тражење решења да се она на најбезболнији начин удаљи из владе и да се тиме сакрије велика Саркозијева мрља у злоупотреби положаја и коришћењу стотина милиона народног новца за потребе сопствене каријере. Истовремено, постојала је бојазан да се њено удаљавање из владе може да протумачи као слабљење Саркозијевих трупа.
Хапшење Доминик Штрос-Кана, председника Медјународног монетарног фонда, дало је Саркозију нову идеју. Исто како је својевремено дао подршку Штрос-Кану да постане директор ММФ-а и у потпуности га удаљио из француског политичког живота, тако је он све своје снаге уложио у кампању Кристине Лагард за директорску фотељу ММФ-а. Кампања и дипломатски напори уродили су плодом и изненадили и сâмог Саркозија, те је Кристин Лагард из министарске фотеље отишла у директорску. На тај начин, њен одлазак из француске владе учињен је без икакве политичке штете за Саркозија. У случају каснијег кривичног гоњења бивше министарке, Саркози ће лако моћи да се дистанцира од од ње и да негира било какво учешће у афери.
У медјувремену, судска машинерија је почела да се интересује ко је све допринео да се Тапију исплати 285 милиона евра, те су пронашли да се поред Конзорцијума за реализацију (ЦДР) у игри налазило и Јавно предузеће за финасије и реструктурацију (ЕПФР), државни организам за супервизију арбитраже. Нашавши се у првом реду медју осумњиченима, Бернар Семама, бивши председник ЕПФР-а, ризикује да буде позван пред Суд за буџетарну дисциплину.
“Ако се постави питање моје одговорности, ја ћу морати да скренем пажњу на Кристин Лагард. Све што ми се замера, биле су њене одлуке”, изјавио је он, дајући назнаке да ће испричати све што зна о пљачки народног новца.
“Ја сам био против арбитраже, али сам морао да се, септембра 2007. године, повинујем наредјењима Стефана Ришара, директора кабинета Кристин Лагард.”
Семама, данас у пензији, додаје, да ЕПФР, упркос своје улоге супервизора, никада није видео ни један документ трочланог арбитражног суда, јер им то није дозволила Кристин Лагард. Такодје, по доношењу одлуке у корист Тапија, више правника је покушало да тражи анулирање одлуке али је Кристин Лагард забранила Семами да узме у обзир њихове гласове.

Суд правде републике Француске изјасниће се 8. јула да ли се покреће поступак против Кристине Лагард или не. Ако икада буде изведена пред суд, бивша министарка и данашња директорка Медјународног монетарног фонда, ризикује 5 година затвора и 75 хиљада евра казне. Медјутим, сума од 285 милиона, противзаконито поклоњена Тапију, бесповратно је изгубљена, независно од могућег исхода судјења.
Пред избор Лагардове на челну позицију ММФ-а, Жан-Марк Ајро, портпарол социјалистичких посланика у Скупштини, у једном саопштењу нагласио је да “све у овој афери указује на ортачке односе у држави: личне интрвенције председника Републике и највиших државних инстанци”, тражећи да афера буде разматрана на Суду правде. У исто време, преговарајући са Бараком Обамом око кандидатуре Лагардове, на америчке бојазни у вези могућег судјења будућој директорки, Саркози је изјавио да Суд правде републике Француске и није суд, него “лажни суд” (факе цоурт), указујући у којој мери он сâм не поштује устав и правосудје земље чији је председник. Таква ароганција и цинизам могу скупо да га коштају наредног пролећа када се у гласачке кутије буду стављали листићи са именом будућег председника.