Оба солидна армијска генерала која су била на челу ГРУ у „Горбачовљевом периоду“ – са обавештајним радом нису имала никакве везе. Један од њих је остао упамћен по „маскаради“: он је искрено сматрао да официри треба да долазе на посао у униформи. Тако су радници централног апарата долазили у стару зграду ГРУ у униформи, а затим се код себе у кабинетима пресвлачили у одела. Смешно? Јесте. Али, тако је свако могао да се намести прекопута улаза у ГРУ и да записује звања оних који улазе, чак и родове војске
Непостојање система стратешке анализе је било мана КГБ у познијем совјетском периоду, па чак ни специјално за те потребе створена управа на челу с генералом Леоновим није променила ситуацију, а већ је само продубила проблем, пошто су Леонов и компанија мало претерали с конспирологијом
Коробов је на челу ГРУ јер је сада потреба за стратешком проценом информација велика као никад у историји РФ. Његово именовање за начелника ГРУ могло је бити условљено управо таквим прорачунима руководства армије и државе
ЧИЊЕНИЦА да је између смрти Игора Сергуна и именовања начелника ГРУ (Главна обавештајна управа Министарства одбране Русије) Игора Коробова прошло готово месец дана говори о томе да је руководство државе морало да одреди приоритете.
Сви могући Сергунови заменици имали су своје предности. Али, избор генерала Коробова јасно илуструје улогу која је ГРУ намењена у заштити националне безбедности.
Именовање начелника ГРУ (као, уосталом, и СВР (Спољна обавештајна служба)) увек је индикативан догађај. Упркос томе што има мало везе са чисто политичким околностима и „борбом кланова“, коју су почели да дижу главу одмах после брзе смрти генерала Игора Сергуна.
Обавештајни – и војни и „цивилни“ – рад је технички и рутински, приоритети у њему нису никако повезани са унутрашњом политиком или променом власти. Ту су важни континуитет и професионализам, што не искључује, наравно, потребу за периодичним дозираним реформама.
У обавештајним структурама се највише плаше управо „политичких“ одлука – неочекиваног постављања на водеће функције људи који су мало упознати са природом посла. Искуство и историја упозоравају да су такви потези у сложеним историјским периодима приводили у најбољем случају до комичних случајева, а у најгорем – до фијаска.
Класичан пример је ситуација са ГРУ у периоду перестројке и одмах после распада СССР. Оба солидна армијска генерала која су била на челу ГРУ у „Горбачовљевом периоду“ (после оставке живе легенде Петра Ивашутина 1987. године) са обавештајним радом нису имала никакве везе.
Један од њих је остао упамћен по „маскаради“: он је искрено сматрао да официри Генералштаба треба да долазе на посао у униформи и издао је одговарајућу наредбу. Тако су радници централног апарата долазили у стару зграду ГРУ у униформи, а затим се код себе у кабинетима пресвлачили у одела. Смешно? Јесте. Али, треба разумети да је свако могао да се намести прекопута портирнице и записује звања оних који улазе и родове војске. Између осталог и зато се чак и приче о доласку „варјага“ (небитно одакле – да ли из Федералне службе за заштиту или из „конкуренције“) у ГРУ доживљавају толико болно.
Очување континуитета у обавештајном раду није хир нити тежња да се „туђинци“ не пуштају унутра. На крају крајева, у ГРУ се не улази „из студентске клупе“, као у совјетско време у КГБ, тамо раде бивши припадници из најразличитијих родова војске, ако говоримо конкретно о обавештајном раду и централном апарату.
Војно-дипломатска академија јесте специјализована стручна школска установа, али тамо се ипак долази са одређеним војним искуством, тако да се она може сматрати нечим попут „додатног или другог образовања“.
Трећи потенцијални кандидат за функцију начелника ГРУ сматрао се медијски познатијим од Коробова, мада уз ограде.
Генерал Игор Љељин остао је упамћен још као пуковник када је 2000. године радио као војни аташе руске амбасаде у Талину. Званично акредитовани дипломата не може да избегне јавност, а Љељин и његов заменик – војно-поморски аташе Игор Шитов – учествовали су у полагању венаца на споменик совјетским војницима-ослободиоцима док је још увек стајао на тргу Тинисмјаги, а није био пренет на гробље.
По завршетку рада у иностранству, Игор Љељин није наставио да ради у ГРУ, већ у Управи за кадрове Оружаних снага РФ, у надлежност су му спадале, између осталог, и војне школске установе. Могуће је да је рад у Естонији прекинут због околности које нису зависиле од Љељина, а његово даље учешће у оперативном обавештајном раду је доведено у питање због „експонираности“.
Теоретски, та околност не би требало да му смета да претендује да место начелника ГРУ. На крају крајева, нико посебно није ни скривао које су дипломатске функције резервисане за припаднике обавештајних служби (јер, нико се не чуди некоректно великом броју аташеа за културу амбасаде САД у Москви). Али, искуство у агентурно-обавештајном раду (а ту се може сврстати и рад обавештајних испостава у, с обавештајног аспекта, другоразредним земљама типа Естоније) има једну озбиљну ману.
По правилу, такви људи немају искуство стратешког размишљања и глобалне процене ситуација. У нарочито критичним ситуацијама, формира се својеврстан облик „везаности“ за регион у којем је сарадник дуго радио, услед чега локалне информације почињу да се чине као нешто суперважно, губи се објективност у процени, замагљује се укупна слика, упркос томе што историјски у „малим испоставама“ свеједно преовлађује рад везан за „главног противника“, тј. САД.
Нико не тврди да се то у потпуности односи и на генерала Љељина. Али, то је професионална деформација, којих у обавештајству има више него у било којој другој професији, не рачунајући позориште. Али, управо су способност да процени стратешку информацију и структурира општи ток и изабере из њега оно најважније померили тас на ваги приликом избора новог начелника ГРУ у корист генерала Игора Коробова.
О његовом досијеу се зна мање него о другима, а он је већи део своје каријере био везан за стратешки обавештајни рад и руководио је у тој области као први заменик начелника управе.
У данашњем ГРУ стратешки сектор структурно је подељен између територијалних управа и специјалне Управе за стратешке доктрине и наоружање. С обзиром на специфичност ГРУ, приликом обраде стратешких података више пажње се посвећује управо војним аспектима, а не политици. Али, у данашњем свету значајно је порасла улога теоретских конструкција, пре свега приликом стратешког војног планирања.
Армије се данас развијају не линијски, просто повећавајући своју бројност и усавршавајући своје наоружање, већ у складу са теоретски изграђеним стратегијама. Услед тога може доћи до неочекиваног развоја врста наоружања којима се раније придавао толико велики значај.
Други пример је настанак војно-политичке кризе у некада стабилном региону. За процену претњи те врсте је и потребан нови приступ прикупљању, а нарочито обради и процени оперативних података који могу бити стратешки. Непостојање таквог система стратешке анализе је било мана КГБ у познијем совјетском периоду, и чак ни специјално за те потребе створена управа на челу с генералом Леоновим није променила ситуацију, а већ је само продубила проблем, пошто су Леонов и компанија мало претерали с конспирологијом.
Сада је потреба за стратешком проценом информација велика као никад у историји РФ.
Постављање генерала Коробова на функцију начелника ГРУ могло је бити условљено управо таквим стањем и прорачунима руководства армије и државе. А то, опет, формира нови вектор развоја војног обавештајства, између осталог, на плану унутрашњих реформи и селекције кадрова.
Никакве политике. Само прагматика.
Пише: Јевгениј КРУТИКОВ
Факти
