Зашто је Нишлије погодила бахатост Жељка Митровића и Зорана Бабића: Севдах преко туђег џепа (видео)

Све ауторитарне власти у Србији имају верне поданике чија је потреба да бахатошћу показују надмоћ над плебсом. Тиме потврђују да за њих пристојност, образ и морал немају много значаја. Та појава се обично одвија на крилима добро познатог хита Митра Мирића „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине…“.

Тако се великом делу нишке јавности недавно желудац наопачке окренуо када су на друштвеним мрежама видели власника медијске компаније „Пинк“ како на отварању симбола нишког угоститељства Хотела „Наис“ игра са чашом у руци на столу, а уз мелодију „Лубеница“ Џеја Рамадановског.

Његов плес по свиленом белом чаршаву многи су емотивно доживели као још један од многих личних пораза од садашње власти и њених полтрона. То је један од бројних снимака овог некадашњег члана Југословенске левице јер се и на самом материјалу види да га бар пет камера мобилних телефона снима, па је могао и да очекује да ће неки од тих снимака изаћи у јавност. То је Митровићу очигледно било апсолутно неважно. Овај басиста и некада члан рок бенда „1864“ није могао да одоли, а да не узме чашу и одигра неки свој плес док га сви посматрају мало чудно, мада су неки хтели и да га копирају. Није се обазирао на то јер вероватно сматра да му нико ништа не може и да је јачи од судбине?!

„Нормално“, хотел „Наис“ отворио је председник Србије Александар Вучић, а уз бројне познате званице као што су Здравко Чолић, председник „Црвене звезде“ Звездан Терзић, министри Синиша Мали, Бранко Ружић и Александар Антић, градоначелник Јагодине Драган Марковић Палма, а било је и неких привредника.

Хотел „Наис“ је, иначе, изграђен 1982. године. Он је као део „Србија-туриста“ 2003. године продат америчкој компанији „Јуниворлд“ у власништву Србе Илића, америчког бизнисмена нишког порекла. Агенција за приватизацију поништила је ту приватизацију због наводног непоштовања уговорних обавеза. Након свега тога откупила га је породица Тончев, блиска Социјалистичкој партији Србије, а она га је недавно и отворила „уз фанфаре“ и „елитно друштво“.

Зоран Бабић и томпус

Други случај, баш тих истих дана, много је јаче ођекнуо у јавности.

То је видео-материјал у ком актуелни директор „Kоридора Србије“ Зоран Бабић пуши томпус док му позната естрадна звезда Аца Лукас пева на увце. То и не би било нешто посебно да према званичној верзији Бабићев возач Дејан С. крајем јануара ове године на наплатној рампи код Ниша није убио Станику Глигоријевић (52). „Шкода суперб“ није се зауставила на наплатној рампи него је са око 100 километара на сат улетела у канал и убила жену, при чему је повређено троје особа. Бабић је сломио бутну кост.

Ту томпусу није место. Породици Станике Глигоријевић се „нормално“ извинио председник Србије Александар Вучић, који би Бабићу на неко друго место гурнуо овај исти томпус са снимка да га је видео да ово чини у неком ресторану. Бабић, види се, нема трауме због тога што је индиректно крив за смрт поменуте жене. Или директно, будући да још нико није видео снимак на ком га ваде из аутомобила и, најважније, с ког седишта, предњег или задњег.

Оличење бахатости љубигуза власти огледа се последњих година кроз три ствари.

Opustio se, omaklo mu se! pic.twitter.com/8tVS0N1bLU

— Drustvene mreze (@drustvenidrug) September 25, 2019

То су незаобилазни томпуси (које „сисају“ и они што уопште не пуше), играње поред хармоникаша са раширеним рукама и разјапљеним чељустима, уз нескривени труд да певају песму чије речи ни не знају. Уз све то, на столици крај мора да се нађе и каква млађа женска особа из реда оних које суи „злобници“ назвали спонзорушама.

Доктор социологије Жикица Симић, који се бави карактерологијом Срба, из те је области објавио две књиге: „Срби између параноичности и наивности“ и „Српски менталитет и психопатологика“.

„Бахаћење је испољавање свог задовољства или радости на некултивисан, сиров начин, начин на који то ради позната група у друштву – скоројевићи. Наш народ нема грађанску традицију и зато га не красе отменост, одмереност и господственост у понашању. Kако је рекао један социолог, ’за фрак су потребне три генерације’, а ми смо до Другог светског рата били земља са 90 одсто сељачког становништва“, прича Симић.

Kад је реч о перформансу Жељка Митровића, он каже да сумња да је власник „Пинка“ хтео да плесом на столу пошаље неку крупну поруку.

„За разлику од њега, ови мало виспренији политичари не могу себи да допусте такво понашање на јавним местима јер им се може одразити на рејтинг, али свакако да има изузетака. Политичари су свесни тога да уколико таква слика о њима исплива у јавност, то им може нашкодити. Једно је певати на неком весељу, као што то ради министар иностраних послова Дачић. То је многима антипатично јер сматрају такво естрадно понашање непримереним политичарима чији је посао борба за бољи живот грађана, а не њихов таленат за забаву. С друге стране, код других, поготову оних из Дачићевог бирачког тела и одређеног социокултурног профила нашег народа, то изазива симпатије. Сасвим је друго разуздано понашање и пењање на столове у односу на Дачићеве смеле излете с микрофоном. То су две различите ствари“, објашњава Симић и додаје „да овде људи генерално пате од недостатка културе“.

„Ти скоројевићи што играју по столовима и пуше томпусе вероватно пате и од недостатка самопоуздања, које покушавају да надоместе таквим наметљивим, агресивним понашањем. Наш народ је веома склон претеривању у свему – нарочито у весељу и у свему што уз њега иде, чим дође до мало више новца, почиње да подсећа на бахате политичаре. Погледајте наше традиционалне гастарбајтере. Њихова весеља су гламурозна и прескупа. Њихови аутомобили су скупи (’мерцедес’, ’ауди’, БМW). Оно што је скупо за Немца за Србина није“, коментарише Симић.

Бахато понашање је опасно јер се омладина угледа на оне који га практикују.

Томпуси на журке стижу таксијем

Он додаје да је играње на столовима, томпуси, спонзоруше и све што уз то иде врло опасно за један део омладине која се томе диви.

„Добро је познато да понашање јавних личности служи као модел младима и још неизграђеним људима у моралном и социјалном погледу. Они са још неформираном критичком свешћу лако упијају негативне утицаје јер вредност нечије личности процењују њиховом константном присутношћу у јавности. Они размишљају логиком да ако неко ко је јавна личност, а по тој логици и значајна и успешна особа, може себи да допусти такво понашање, ’зашто би се они уздржавали од тога’. То је актуелна логика једног дела омладине, тако да је играње на столовима много опасније него што га ми доживљавамо“, вели Симић.

Најбољи сведоци раскалашности међу познатим личностима јесу конобари и музичари, који хтели – не хтели морају да присуствују тим „баханалијама“.

„У кафанама се политичари и познати људи не могу често видети у том расположењу, али зато на приватним забавама то постоји. Поготову у неким кућама или боље речено вилама на елитним нишким местима брду Горица или Виник. То су затворене журке на којима присуствује и до 200 гостију, изнајми се све, па чак и конобари. Неретко се деси да неко од политичара поручи томпус таксијем, а касније плате све“, прича нам један музичар који каже да је раније, док нису постојали мобилни телефони, тога више било и по кафанама, али камере су учиниле своје.

Већини Нишлија које су осиромашиле протеклих година, којима извршитељи куцају на врата, којима се искључује струја због пренадуваних рачуна… мука је када виде било какво бахаћење, а поготову људе који су блиски властима и за које знају да тај севдах не плаћају из свог џепа.

Пише: Марко Смиљковић, Београдски глас