Зашто је, дан после посете хрватског премијера Милановића, смењен уредник франкфуртских “Вести” Ратко Дмитровић?
Један од најбољих српских новинара, човек који је деведесетих година био главни и одговорни уредник недељника „Аргумент“ (и до данас непревазиђеног по квалитету и објективности), пре шест година постао је главни и одговорни уредник франкфуртских „Вести“, које су се, у време његовог постављења на то место, налазиле у великој концепцијској, али и материјалној, кризи. За шест година рада у „Вестима“, Димитровић је успео да их учини најчитанијом српском новином, која има преко сто запослених и која представља одличан извор информација и анализа нашег политичког, друштвеног и културног живота. Такви уредници се не мењају… Осим ако…
Осим ако власник новине, франкфуртски Србин Душан Видаковић, од својих ЕУ савезника и пријатеља, неких Немаца и неких Хрвата, не добије налог да уклони Дмитровића зато што се превише бави „хрватским питањем“, од Јасеновца, преко МАСПОКа, до „Бљеска“ и „Олује“. А Ратко Дмитровић („Србин из Хрватске“,то јест Србин из крајева које је Хрватска отела Србима) није могао да ћути и да се претвара као да се између нас и „најхрабријег народа на свету“ (не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде, рекао би Дучић), ништа није десило.
Он је и као уредник „Вести“ и као сарадник „Печата“, у коме, од 2008, излази његова колумна о односима Срба и Хрвата, редовно извештавао читалаштво о неделима носилаца „тисућљетне културе“, који се и данас руководе идеологијом Анте Старчевића, „оца домовине“, о „пасмини славосербској, накоту за сјекиру“. Дмитровић је неформални доктор кроатологије, науке у настајању, која се бави ватиканском творевином званом „Хрвати“, што се састоји, бар данас, и бар у највећем броју, од покатоличених Срба и нешто досељеника са стране, што су постали Хрвати и интелектуалци у служби „великохрватске идеје“ (сетимо се „илирског покрета“: Људевит Гај је Чех, Станко Враз Словенац, Димитрије Деметар Грк, Петар Прерадовић Србин, итд. ) Аутентични Хрвати (чакавци и кајкавци) углавном нису били усташе (ево вица: „Иде Загорац путем и носи прозорски рам. Срећу га усташе, и викну, салутирајући нацистички: „Дудек, Дудек, за дом!“ „Ма кај за дом? Носим га за свињац!“)
Владко Мачек јесте био србофоб, али није био усташа. Праве усташе су увек из крајева у којима је Ватикан, та зла коб човечанства, творац лажног хришћанства које је, по Достојевском, горе од атеизма, извршио преверавање оних Срба који нису могли да иду путем Матавуљевог Пилипенде. И усташе су, увек и свагда, бивши Срби који, мрзећи садашње Србе, желе да убију Србина у себи. Зато су били такви какви су били.
Димитровић о томе зна скоро све. Зато је смењен. Једноставно, власник „Вести“ га је обавестио да се не може тако – Хрватска ће ипак у ЕУ, не? Закај ми бумо сада критиковали ЕУ Кроацију, земљу пуфнастих кроасана, меких као руке Жилета Фригановића испод грла старца Вукашина из Клепаца?
Дакле, о Дмитровићу, бар за сада, толико. Истраживање о овом случају Србина из Београда смењеног по вољи ЕУ (нарочито ово У, и то латиницом) Загреба, се наставља, и ускоро ћемо, ако Бог да, из поузданих извора још понешто сазнати.
Владимир Димитријевић
Двери српске
