Зашто је Србија од великог узгајивача свиња постала велики увозник свињског меса

Док год не будемо имали производ од њиве до трпезе, тов свиња ће нам бити скупљи него у ЕУ, а увоз неизбежан. После чуђења, следи логично питање просечног потрошача у Србији – зашто увозимо свињско месо када га, ако не за неки већи извоз, можемо да имамо макар за сопствене потребе. Стање у сточарству Србије је забрињавајуће: у односу на последњи попис број говеда је мањи за 6,5 одсто, свиња за 14,7 одсто, коза за 14,2 одсто и живине за 11,1 одсто.Разлоге зашто је овакво стање у сточарству Србије треба тражити и у томе што је за последње две и по деценије уништено око 400.000 сеоских домаћинстава! То је 1.000 села са по 400 домаћинстава!

Некада смо имали и више од пет милиона товљеника годишње, а данас само 2,9 милиона и производимо 307.000 тона свињског меса годишње. Тај, наизглед, парадокс, подстицала је и прича о доласку великог немачког произвођача свиња и свињског меса „Тениса” у Србију, који је као препознатљив бренд, како рече министар пољопривреде Бранислав Недимовић, требао да обезбеди пласман наше свињетине на инострано тржиште. Али, од тога, за сада, нема ништа јер је саопштено да је ,,Тенис” одустао од улагања у Србију око 420 милиона долара и градњу неколико великих фарми товљеника где би се производило четири милиона свиња годишње и повлашћено их извозио на тржиште Русије. Незванично ,,Тенис” је одустао од пројекта, када је сазнао да није у могућности да транспортује свиње из Србије у Русију, преко земаља ЕУ, због тога што се оне у Србији вакцинишу против болести куге. Такво месо изузев оног обрађеног термички на температури преко 70 степени није могуће транспортовати преко земаља ЕУ. Из Србије то је могуће авионом што се неисплати, из Црне Горе, да се натовари у брод у луци Бар, али тај транспорт до Русије, дуго траје, око 45 дана. После тог времена и замрзавања меса, њега купци нерадо и узимају.

Само у 2018. години Србија је за увоз свињског меса потрошила 71 милион долара. Истовремено је извозила кукуруз, у вредности од 230 милиона долара. Није логично да Србија извози кукуруз, а да земље које га купују са њим хране свиње и после их продају Србији! Дакле, погрешан потез је извоз кукуруза са којим се хвалимо и да се налазимо међу десет земаља извозника. Јер, од кукуруза може да се произведе 1.300 артикала који би могли да се продају у свету као производи из виших фаза прераде и да се знатно више заради него од самог кукуруза као сировине за тов животиња. Овако извозимо сировину за производњу хране, а потом увозимо месо од свиња које су храњене ван граница Србије са кукурузом произведеним на њивама у Србији! Иначе, у 2018. години у Србији је произведено близу седам милиона тона кукуруза. За девастирано сточарство у Србији, које није било мање за последњих пола века, то је знатно више него што може оно да потроши. Јер, за мало стадо у Србији, потребно је највише четири милиона тона ,,жутог злата” које може да поједе стока која се налази у оборима и тову. Тако ћемо и ове, 2019. године моћи да извеземо око три милиона тона кукуруза јер у Србији нема стоке која би могла то да поједе. Јер, сточарство већ три деценије је девастирано и има годишњу стопу пада производње од два до три одсто. И ми се са тим извозом чак хвалимо!? То није за похвалу, већ за критику они који воде економију земље.

Производња без тржишта

Није добро што пласмана свињског меса из Србије, нема ни у ЕУ, ни у Русију. Све због вакцинације свиња против болести куге. Јер, вакцинација у Србији још није укинута. Од 2016. године била су три обећања надлежних да ће се укинути вакцијанција. То није урађено. Дакле, остала су обећања и очекивања. И даље у Србију сваке године стижу вакцине против болести куге у вредности од око 25 милиона долара. Тек, после обустављања вакцинације, треба да прође три године да би се обновио сточни фонд, а тек потом месо из Србије ће моћи да иде у свет. Овако за сада извоза има минимално и то тамо где није ЕУ и где нема њихових граница. Најчешће су то околне земље Србије, чланице бивше Југославије и неке земље ЦЕФТЕ.

И као и обично, када се потегне било која пол1опривредна тема, она се заврши констатацијом о њеном дуготрајном суноврату из којег се тешко излази на зелену грану, о чему најбол1е говоре подаци. А, то је да у последње три деценије аграр Србије има скроман раст од 0,45 одсто. Стратегије постоје и у њима се налазе неостварене жеље владајућих политичара и креатора политика из тог периода. Тако смо, рецимо, 1986 – 1987. године извезли свињско месо у вредности од 762 милиона долара, за разлику од 13 милиона евра у просеку годишње у последњих пет година. У 2018. години уместо извоза, имали смо увоз свињског меса од 71 милиона долара. Дакле, то је био ,,напредак” за две и по деценије Србије, јер је од извозника, постала увозник у овом случају свињског меса.

Сточарство у БДП аграра

У 2018. години вредност остварене сточарске производње у Србији, према анализи агроаналитичара Војислава Станковића је 1,79 милијарди долара, са учешћем од 31,4 одсто у БДП пољопривредне производње. Процењена вредност сточарске производње по делатностима у 2018. години је: говедарство 738 милиона долара; свињарство са 610 милиона долара; овчарство са 156 милиона долара; живинарство са 268 милиона долара; пчеларство са 22 милиона долара;

Разлози зашто се у Србији једе шницла из увоза налазе се у томе што су празни обори за тов свиња. Према анализи професора др Витомира Видовића из Новог Сада, разлоге треба тражити у томе што данас у Србији има само 2,79 милиона свиња. Иначе, овај број свиња је за 38 одсто мањи у односу на период од 1988. године, а за 4,1 одсто у односу на 2017. годину. Ово је и најмањи број свиња од 1955. године. Овај број свиња у Србији учествује са 0,3 одсто у светском, односно 1,3 одсто у европском броју. У укупној вредности сточарске производње, свиње учествују са 34 одсто, док у укупној производњи меса прелази удео око 60 одсто. Производња свињског меса је друга по оствареној вредности у пољопривредној производњи Србије и традиционално, доминира на породичним газдинствима и има у високом степену изражен натурални карактер (просечна тржишност је веома ниска и износи у појединим годинама само 25 одсто). Тренутно се производња свињског меса у Србији процењује на око 307.000 тона годишње.

Увоз због либерализације

Подаци Републичког завода за статистику за период мај-јун 2017. године показују да је извоз замрзнутог и свежег свињског меса био вредан 9,4 милиона евра, док смо у исто време увезли замрзнуто месо које смо платили чак 25,1 милиона евра. У Привредној комори Србије кажу да је увоз сада већ скоро за трећину већи од оног из 2016. године. А, 2016. године смо, увезли 330.000 живих свиња и 38.000 тона свињског меса треће категорије. У 2017. години за првих седам месеци у Србију је увезено близу 25.000 прасића. Тај увоз је за 30 одсто био већи него за исто време 2016. године. Разлог зашто није било прасића је покољ свиња у Србији у знак одмазде што је било вишкова, а држава није хтела да помогне у њиховом откупу. Тако смо у 2016. години једног тренутка имали производњу чак од 320.000 тона свињског меса. Али, то није била већа производња већ је меса било вишка због покоља! На питање зашто Србија са традицијом узгоја свиња и са квалитетним свињским месом, њега ипак увози, одговор је, кажу, у либерализацији тржишта. Прерађивачима се више исплати да увезу по нижој цени од домаће и то углавном буде замрзнуто месо лошег квалитета, којем је цена још нижа како се примиче истеку рока трајања који је у ЕУ пола године. То месо заврши у прерађевинама.

Мршав резултат прошле као и низа претходних година је, у ствари, плаћање цеха либерализацији тржишта, али и наопако схваћеној приватизацији у аграру која је текла по систему: „Важно је продати, па како испадне”. Остали смо, практично, без пољопривредних фирми и газдинстава које заокружују цео ланац производње од њиве до трпезе, а једино тако са прерађевином као финалним производом може да се рачуна на зараду која омогућава и даља улагања. Резултат накарадне и пљачкашке приватизације у аграру Србије, уз помоћ државе, и на приемру где је свака трећа поништена најбоље се види на примеру фирме, ИМЕС у Београду, која је некада била саставни део ПKБ. Стока гладује, нема хране, на хиљаде свиња је последњих месеци угинуло…

Стручњак за свињарство са Kатедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду проф. др Витомир Видовић објашњава да је у том послу зарада загарантована само ако имате своје њиве, своју стоку, своје кланице, односно прерађивачке капацитете и продавнице. Он указује на примеру Данске која годишње произведе 32 милиона свиња, у односу на наших око три милиона, максимум пет ако рачунамо и оне за сопствене потребе. У Данској су се узгајивачи свиња, међутим, удружили и уложили у сопствену кланицу како не би продавали примарни производ за мале паре.

Подсећа да су и код нас некада функционисали комбинати попут ,,Митроса” из Сремске Митровице који је имао преко 21.000 коопераната, а сад, каже, има само канцеларију са четири запослена у Бечу и ниједног кооперанта. Са ,,Kарнексом” из Врбаса, иста прича, а имао је 12.000 коопераната. Или производимо свиње, а немамо прерађивачке капацитете, или кланичари немају своју производњу стоке, односно кооперанте. Отуда мршава зарада првих поскупљује производ, па се кланичари определ1ују за увоз јефтинијих свиња из Европске уније која увек има 50 милиона товљеника вишка. Због ембарга и затвореног руског тржишта за пољопривредне производе ЕУ , европско тржиште је преплавила јефтина свињетина од које смо се до 1. јануара 2017. године бранили прелевманима, посебним таксама на увоз тог меса, које смо ипак морали да укинемо.

И сигурно је да ће увоза бити док год је ценом конкурентнији и док је вредност наше производње по хектару неупоредива у односу на развијене пољопривредне земље. У Србији је то између 800 и 1.000 евра по хектару, у Данској 16.500 евра, у Аустрији 14.800 евра. У Холандији, која је као Војводина са Мачвом, а производи око 32 милиона свиња, она износи чак 17.600 евра, напомиње Видовић. Основно је, објашњава тај стручњак за свињарство, улагање у прерађивачке капацитете, јер ту паритет у новцу иде од један према три до чак један према 12. „Један килограм паштете вреди пет до седам килограма свиње живе мере. А, у паштети месо само замирише, има га 10 одсто. Ту се направи зарада. Ту је паритет један према 12″, илуструје Видовић.

Примарном производњом се, практично, бави само онај ко мора, јер се у њој новац окрене само једном годишње. Зато вредност наше производње не прелази хиљаду евра по хектару. Али када кољете свиње недељно окренете новац. Kо има све од њиве до трпезе у просеку 50 пута годишње окрене паре, указује професор Пољопривредног факултета. Он подсећа да Србија има 5,2 милиона хектара земље, од којих 1,7 милиона хектара у Војводини. Милион хектара би требало да буде интегрисано по систему од њиве до трпезе преко обједињеног система кланица, све до продаје и извоза. И још нешто за килограма прираста товљеник у Данској, Аустрији или Холандији троши се до 3,6 килограма хр4ане за животиње,а у Србијие јто килограм више. Само да је то види се да произвођачи у Србији не могу бити конкурентни.

Уговор са ,,Тенисом” пао на новосадском суду

Kомпаније не испуњавају услове да би могле да добију државно земљиште у закуп на 30 година. Уговор са немачком месном индустријом “Тенис” о дугорочном закупу земљишта оборен је на Управном суду у Новом Саду. Kако средином марта 2019. године пише лист “Данас”, пали су уговори са “Тенисом”, за који је у околини Зрењанина било безецовано више од 2.400 хектара најбоље земље. Пао је и уговор са локалном фирмом “Фармер 023”, а неколико месеци раније Управни суд је донео исту пресуду у случају компаније “Фоод планет” за раскид уговора о давању у закуп на 30 година 900 хектара земље. Због свега тога покрајински Секретаријат за пољопривреду морао је ратарима да плати 1,5 милиона динара.

“Сретни смо јер је пресуда у нашу корист. Али је ово Пирова победа, јер је покрајински секретаријат поново разматрао нашу жалбу у случају фирме ‘Фоод планет’ и опет донео одлуку којом нас одбија, а то ћемо да оспоримо, па тако у круг”, каже за “Данас” Славко Вуков из Савеза удружења пољопривредника Баната. У овом удружењу наводе да је Управни суд потврдио да су били у праву и да ти инвеститори којима је дата земља у дугорочан закуп нису били прави, већ фиктивни инвеститори.

“Они су покушавали да пронађу начин да дођу у закуп земље на период од 30 година. Сматрамо да никако не ваља давање земље на овако дугачак период и да су најбољи инвеститори пољопривредници државе Србије”, додаје Драган Kлеут, председник Савеза удружења пољопривредника Баната. Иако у пресуди стоји да компаније не испуњавају услове које је држава прописала да би могле да добију државно земљиште у закуп на 30 година, немају потребне референце, претходно искуство у раду са пољопривредним земљиштем, претходно искуство улагања у пољопривредно земљиште, места за радовање пољопривредника баш и нема. “Земља коју је на истом конкурсу добила фирма ,,Фоод планет” стоји необрађена. Покрајински секретаријат је донео ново решење којим се опет даје то исто земљиште ,,Фоод планету”. Имамо рок до 27. марта 2019. године да поново поднесемо тужбу против ове одлуке. Ми ћемо то и урадити. Имамо утисак да неко на силу покушава да прогура неке фирме да добију државно земљиште у дугорочан закуп”, тврди Kлеут.

Сем пољопривредника, оваквим одлукама покрајинске и државне администрације оштећени су и бивши власници пољопривредног земљишта, који у реституцији потражују аграрно земљиште на подручју Војводине, пише ,,Данас”.

Увоз и извоз

У 2018. години из Србије је извезено меса и прерађевина у вредности од 139,3 милиона долара и то је имало раст у односу на 2017. годину од 20,4 одсто. Kада је реч о увозу ових производа, највећу динамику има раст увоза живих животиња чији увоз је вредан 43,7 милиона долара, а раст је у односу на претходну годину био чак 54,3 одсто…

Размена у аграру

У билансу размене пољопривреде и прехрамбене индустрије Србије с иностранством у 2018. години остварена је вредност извоза од 3.364,2 милиона долара, што представља раст од 5,8 одсто у односу на остварене резултате у 2017. години (износила је 3.178,8 милиона долара), са учешћем у укупном робном извозу од 17,5 одсто. Истовремено, вредност увоза у висини од 2.026,1 милиона долара је за 10,7 одсто већа од оствареног у 2017. години (износила је 1.829,7 милиона долара), са учешћем у укупном робном увозу од 7,8 одсто;

Суфицит у спољнотрговинској размени пољопривредно-прехрамбених производа у 2018. години, бележи пад од 0,8 одсто, односно 11 милиона долара, у односу на посматрану годину и износи 1.338,1 милиона долара, са стопом покривености увоза извозом од 166 одсто;

Извоз

Највећи приход је од извоза кукуруза 230 милиона долара. Од малина је стигло 226, од цигарета 217, меркантилна пшеница је донела 191 милиона долара, од свежих јабука је приходовано 101 милиона долара, слатких бисквита 80 милиона долара, сунцокретовог уља 80 милиона долара, по 50 милиона долара је донело семе уљане репице и семе сунцокрета. Замрзнуте вишње су донеле 46 милиона долара, од извоза шећера је стигло 42 милиона долара, а толико и од извоза брашна од пшенице и сладоледа…

Увоз

Највише новца је потрошено на увоз замрзнутог свињског меса 71 милион долара, за ижиљени дуван је дато 68 милиона долара, сирову кафу 64 милиона долара, за свеже банане је плаћено 51 милиона долара…

Говеда на историјском минимуму!

Стање у сточарству Србије је забрињавајуће: у односу на последњи попис број говеда је мањи за 6,5 одсто, свиња за 14,7 одсто, коза за 14,2 одсто и живине за 11,1 одсто.Разлоге зашто је овакво стање у сточарству Србије треба тражити и у томе што је за последње две и по деценије уништено око 400.000 сеоских домаћинстава! То је 1.000 села са по 400 домаћинстава!

На почетку 2019. године, према подацима Републичког завода за статистику, у Србији је забележен следећи борј стоке (две и по деценије просечно годишње опадање је два до три одсто):

ГОВЕДА

• 878.000 говеда. То је историјски минимум говеда у Србији. Та бројка је мања за 2,3 одсто у односу на 2017. годину. У 2016. години у Србији је било 892.000 говеда;

На почетку 2018. године у Србији је било 12.000 јунади у тову. Због извоза у Турску све је поклано;

Података о новом тову за сада нема и све је нагађање!

Турска је у 2018. години увезла укупно 54.000 тона говедине, а у томе је било 3.609 тона из Србије. Просечна увозна цена тоне овог меса по подацима Турске, била је 3.959 евра. Једино је Србији више плаћано, чак 5.314 евра по тони (што је 34,2 одсто изнад просечне цене). Разлог је исхрана без ГМО, што даје квалитет месу, који други немају!

Сточарство Србије до сада је у БДП аграра учествовало са 30 одсто. Сада је то и мање!

На почетку распада СФРЈ из Југославије се у свет извозило 54.450 тона ,,беби бифа”. То је најквалитетније црвено месо. Од тога је више од 30.000 тона било је из Србије. Пошто је сточарство девастирано ево неколико података о извозу последњих година:

• У 2015. години је извезено 315 тона ,,беби бифа”;

• У 2016. години у свет је отпремљено 420 тона ,,беби бифа”;

• У 2017. години то је било око 480 тона ,,беби бифа”;

• У 2018. години тек нешто више од 300 тона ,,беби бифа”;

СВИЊЕ

• 2,79 милиона свиња имала је Србија на почетку 2019. године То је за 4,1 одсто мање него у 2017. години. Ово је најмањи број свиња од 1955. године;

ОВЦЕ

• Статистика бележи да у Србији има 1,71 милиона оваца. У односу на минималан број 2002. године када је било само 1,44 милиона грла, то је повећање за 18,12 одсто;

KОЗЕ

• Број коза се креће око 235.000 грла;

ЖИВИНА

Србија поседује 16,2 милиона живине;

Према подацима Евростата у 2018 је произведено у ЕУ 15,2 милиона тона пилетине, што је нови рекорд и повећање за 3,2 милиона тона након 2010;

У 2018 је око 70% одсто производње било у само шест чланица и то: Пољска (168 одсто), УK (12,9 одсто), Француска (11,4 одсто), Шпанија (10,7 одсто), Немачка (10,4 одсто) и Италија (8,5 одсто);

У Србији је2018. Године произведено 85.000 тона пилетине, што је 0,56% од производње у ЕУ. У Србији је производња стагнирала око 55 хиљада тона годишње да би од 2016. почео нагли раст;

Пошто Србија има 1,36 одсто од укупног броја становника ЕУ, то значи и да има 58,9 одсто нижу производњу од просечне у ЕУ. По глави становника највећу производњу имају Пољска (67 килограма) и Мађарска (53,7килограма), док је најнижу производњу у ЕУ имала Малта – само 8 килограма. Србија је при дну листе и испод ње су само Швајцарска, Малта, Црна Гора, Албанија и Луксембург (који нема производњу);

Стање у сточарству Србије је забрињавајуће: у односу на последњи попис број говеда је мањи за 6,5 одсто, свиња за 14,7 одсто, коза за 14,2 одсто и живине за 11,1 одсто;

Према подацима РЗС производи се мање од 400.000 тона свих врста меса и троши по становнику мање од 30 килограма годишње. Kада се распадала Југославија на просторима Србије се производило 650.000 тона свих врста меса и трошило по становнику око 65 килограма годишње.

Разлоге зашто је овакво стање у сточарству Србије треба тражити и у томе што је за последње две и по деценије уништено око 400.000 сеоских домаћинстава! То је 1.000 села са по 400 домаћинстава!

Због свега тога и раст пољопривреде у Србији је веома скроман, и износи само 0,45 одсто за последње три деценије!

Према студији ,,Пољопривредно земљиште у Републици СРбији”, од 1960. до 2012. године, задругама недостаје 400.000 хектара земљишта. Kада то помножите са 5.000 евра то је две милијарде евра. Или по 10.000 евра – то је онда четири милијарде евра! Kада би се тај новац вратио задругама оне би препородиле сељачки сектор. А, да и не говоримо о млекарама, кланицама, месарама, силосима, складиштима, фармама које су унете у комбинате па подржављене. Kад је дошла транзиција то је продато без разграничења, као друштвена својина. Зашто Словенија није то урадила, већ је све земљиште унела у свој државни фонд док се не заврши реституција! А, ми смо реституцијом искључили повраћај задружне имовине иако је она приватна својина. Држава да не би сносила последице повраћај продате задружне имовине и да не би било спорова, избрисала је чланове претходног закона и у Закону о задругама (2015) и практично легализовала пљачку целокупне задружне имовине која је без накнаде преузета у време од 1. јула 1953. године до данас. ТО ЈЕ НАЈВЕЋИ ЕKОНОМСKИ ГЕНОЦИД НАД СРПСKИМ СЕЉАKОМ!

Улазак државе у подстицаје пољопривредницима путем јефтинијег дизел горива је добра мера, али је ваља одвојити од потребе да се што пре исплате дугови према газдинствима за разне мере, а односе се на 2017. и 2018. годину. Застој у исплатама у Управи за аграрна плаћања оправдавају заостатком у обради 90.000 пријава!?

У ЕУ сељаци имају подстицаје ос 500 до 900 евра по хектару. У Србији подстицаји износе до 35 евра по хектару. Ту се налазе и разлози зашто производња наших пољопривредника није конкурентна.

Арпад Нађ, Таблоид