Зашто је страдао Обреновац?

Још од 1945. године партијски „кадрови“ систематски заузимају руководећа места која захтевају стручност, што има ужасне последице, укључујући и велики број жртава у недавно поплављеном Обреновцу. За трагедију овог града криве су три генерације партијаца: они из 1980-тих, „деца“ 5. октобра 2000. и гарнитура која је на власти последње три године, док су кадрови Слободана Милошевића криви због нечињења.

Највећа поплава у дотадашњој историји Обреновца забележена је 1981. године. Био је поплављен цели град, али не дубље од 40-50 центиметара, јер се вода прострла на широко подручје. Зато људских жртава није било. „Од тада Обреновац није више угрожен и практично не може ништа да га поплави“, изјавио је председник општине из тог доба Живота Стефановић у документарном филму „Било једном у Обреновцу: Све обреновачке поплаве“.

Филм је снимљен 2010, после невиђених поплава у деловима ове општине, у којима сам град заиста није страдао. Ти делови су плављени 2001, 2006. и 2010, док је село Пољане, петнаестак километара узводно од Обреновца, од 1981. године трпело две поплаве годишње. Наиме, рукавац Колубаре – а неки га називају и посебном реком – Пештан, као и сама Колубара, остављени су без икаквог насипа у дужини од 14 километара. И то намерно. „Ако би неко системски бранио тај део, Обреновац би био поплављен. То изгледа нико неће годинама да каже људима“, изјавио је Жељко Јоветић, председник Општине Обреновац, поводом поплава из 2010. године, додајући:

„Ако гледамо у процентима, Обреновац је један од најзаштићенијих градова. Од 1981, када су изграђени бедеми дуж једног дела корита Колубаре и дуж целе обале Саве, остављено је ових 14 километара небрањеног дела управо због тога што ако бирате између штете која може да настане на овај или онај начин, вероватно је изабран овај други“.

Јоветић је заборавио да помене насип на реци Тамнави, која се улива у Колубару између Пољане и Обреновца, такође направљен 1981. О томе зашто је остављено поменутих 14 километара, говорио је и ондашњи председник општине, Станојевић: „Зато што на тој реци, Пештан, краку Колубаре, није било могуће радити насипе док се не изврши регулација њихова. Онда су почели копови угља, па се то повезало, да се не исплати радити и једноставно прихваћено је да то стање остане тако“.

То је било решење типично за социјалистички режим. У Обреновац су долазили највиши државни функционери, од Цвијетина Мијатовића до Ивана Стамболића, а градња десетина километара бедема представљана је као велико достигнуће и трајно решење.

Међутим, нису речене две ствари.

Прво, да су жртвована два села (друго је Конатица, наспрам Пољане), како би се уштедело на ширењу доњег тока Колубаре и повећању насипа. Сваки путник могао је видети да је мост у Обреновцу исувише низак, а река уска, тј. да нема довољно пропусне моћи за велике поплаве. Рачунало се с тим да ће се вишак воде увек разлити у Пољану и Конатице, уз истовремено занемаривање убрзања поплавног таласа. Јер, у Пољанама и Конатицама вода је правила језеро зато што није могла да уђе у преузак регулисани ток Колубаре. Од тог места где је улазила, она више није текла лагано као некада, по принципу: што уже црево, и што јачи притисак, то јачи млаз. Притисак је растао са величином језера у Пољанама и Конатицама

Друго, није речено да је од Обреновца направљен један велики базен, чије ободе чине новоподигнути бедеми. Без тих бедема, поплава не би могла да достигне ниво од 4-5 метара у самом граду, јер би се, као и раније, вода разливала на све стране.

Дакле, по решењу из 1981, Колубара не само што је могла брзо да продре у град, него је брзо могла и да дође и до висине трећег спрата. Остало је само питање када ће се то десити.

Управо раних осамдесетих година окончан је процес великих инвестиционих подухвата, нарочито изражен у претходном десетлећу, због огромног задуживања државе. Сада је те дугове требало враћати, а социјалистички систем није оплодио позајмљени новац, јер социјалистички системи по правилу послују са негативним билансима. Тако је обустављена и градња насипа, као и њихово одржавање. У Србији је без одбране остављено 1.500 бујичних токова.

Од 1981. дошло је до низа промена. Обреновац је, као и сви узводни градови, доста изграђен. Површина под асфалтом и бетоном повећала се можда и више него двоструко. Градња је често била дивља. У Обреновцу се сада градило и поред Колубаре, јер се сматрало да су насипи сигурни.

Опасност од поплава је расла, док је буџет за одбрану од поплава смањиван. Штете од изливања река у Србији сваке године мере се десетинама милиона евра, а Сектор за ванредне ситуација Републичког МУП-а није успевао да се избори за додатни буџет од десет милона евра. „Непрестано упозоравамо да је стање водоутврда и насипа у Србији веома лоше због неулагања већ 20 година“, изјавио је начелник овог Сектора Предраг Марић за „Новости“ од 3. јуна 2013. године, поводом тадашњих поплава, додајући: „Велике економске штете, нажалост, с оваквим буџетом не можемо да спречимо“.

Фраза „већ 20 година“ редовно се понавља из носталгије за социјализмом, а у ствари реч је о периоду од три деценије.

Дошло је и до великих промена у површинсим коповима рудника „Колубара“. „Стручњаци“ ове фирме више пута су мењали ток истоименој реци, али крајње аљкаво. Управо „Колубара“ је била једна од кључних за извођење преврата 5. октобра 2000, постајући плен „заслужних кадрова“. Прича о финансијским малверзацијама у „Колубари“ никако да се исприча, а ова о поплави није ни отворена.

Супротан пример је Термоелектрана Костолац. Ту је више пута мењан ток реке Млаве, која је у горњем току већа од Колубаре. Приликом сваке поплаве Млава тежи да се врати у претходно корито, претворено у површински коп, тј. у огроман амбис. То се дешавало и ових дана. Али, још пре достизања коте за ванредну одбрану, инжењери Костолца су организовали изградњу другог бедема. Када је Млава пробила први, почела је градња трећег бедема, док су увек спремне пумпе великог капацитета непрекидно враћале воду. Тако су последице поплаве остале минималне. Разлог: Костолац је мањи од Колубаре и није много страдао у подели плена после 5. октобра, као ни после неких избора, тј. на челу фирме су остали стручни људи.

С друге стране, када је пре десетак година промењен ток Колубари, није пројектована довољна дубина, нити помоћни канали. Управо на том месту је 14. маја пукао насип, а нико није градио други ниво одбране. На ивици једног од површинских копова, на старом, природном току Колубаре, новинар је питао раднике: „Да ли ово неко брани?“ „Зашто?“, одговорили су.

Колубара је тада у Ваљеву достизала рекордни водостај и проглашена је ванредна ситуација у целом Колубарском округу. Још неколико дана раније, Републички хидрометеоролошки завод је упозорио да ће водостај на Колубари 14. маја прећи границу редовне, а 15. маја границу ванредне одбране од поплава.

Поплава од 14. маја сутрадан је у „Блицу“ пропраћена насловом: „Ово је Лазаревачко море“. Водена маса спајала се на више места са обе стране Ибарске магистрале, док је на кружном току код Степојевца висина воде износила 40 центиметара.

Поподне 15. маја Рударски басен „Колубара“ саопштава да је „обуставио производњу услед изливања реке Колубаре“. То је значило да више неће снабдевати ТЕ „Никола Тесла“ у Обреновцу, која производи 50 посто струје у Србији.

Огромна маса воде претворила је површинске копове у језера површине 22 квадратна километра и дубине до 60 метара. Да је тиме бујица заустављена, Обреновац би се спасао. Међутим, уз непрестане падавине и доток набујале реке, маса прелива копове, добија убрзање и „Лазаревачко море“ креће према Обреновцу. Истовремено, са лева је ишла набујала Тамнава, а са десна набујали Пештан. Обреновац је био смртно угрожен, али, теоретски, остало је довољно времена за спас.

Ко је могао да га спаси?
Могла је једна једина инжењеријска бригада, која је до „демократских промена“ 2000. године била стационирана управо у обреновачкој касарни. Србија је имала 15 таквих бригада, са по четири батаљона, као и на десетине самосталних инжењеријских батаљона и чета. Њихови ровокопачи могли су у кратком року да ископају канале дубине два метра, а багери да изграде бедеме, што би вратило реке у корита, или их усмерило где треба.

Међутим, уништење војске Србије после 5. октобра пратило је и расформирање свих инжењеријских бригада. Од око 80, за целу земљу су остављена само четири инжењеријска батаљона, а и они без адекватне опреме, која је распродата. Добијени новац није уложен у стварање и оспособљавање невојних јединица које би могле да се носе са елементарним непогодама. Уз то, укинута је и Цивилна заштита, као и Територијална одбрана, док су владајуће партије разгранале бирократски апарат до невиђених граница, оснивајући чак и Агенцију за поморске несреће.

У новом концепту, о безбедности грађана требало је да се старају штабови за ванредне ситуације, тзв. кризни штабови. Али, ти штабови су махом попуњавани партијским кадровима, и то оним који нису успели да нађу боља места. Ни у једном кризном штабу не налази се ни један хидролог ни бујичар. Тако је главни бујичар у земљи у ово доба био на службеном путу у Аустрији.

Другим речима, већ 15. маја поподне није било спаса Обреновцу, али је било спаса Обреновчанима, само да је на време дата узбуна. То није учињено јер у Србији више нема установа које би прикупиле информације, предвиделе ток догађаја и предузеле адекватне мере.

Петнаестог маја увече Обреновац је посетио председник Републике Томислав Николић, изјавивши:
„Државни органи ће учинити све да из ове катастрофе изађемо тако што ћемо прво да се боримо за људске животе…“

У ТВ дневницима Обреновац није био ударна вест, већ се, као и обично, у првом плану нашао премијер Александар Вучић, који је „пружао помоћ угроженима“ у области Коцељеве и Уба. Истовремено, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић лично је „уклањао препреке с пута“ код Осечине. Министар енергетике Александар Антић обишао је Шабац,  „коме прети највећи поплавни талас“, док је начелник сектора МУП-а Србије за ванредне ситуације Предраг Марић „прецизирао да ће ситуација бити најкритичнија у Убу, Јагодини и Осечини“.

Тако је саопштење начелника београдске Управе за ванредне ситуације, Радета Милошевића, да се у делу општине Обреновац, у Великом Пољу, Колубара прелила преко насипа – изазвало најмање пажње. „На том подручју је још једно двадесетак кућа у којима вршимо евакуацију, а ситуација је под контролом“, рекао је Милошевић.

Када је „Лазаревачко море“ прешло праг Обреновца, општински Штаб за ванредне ситуације касно увече 15. маја одлучује да „спасилачке екипе током ноћи направе одбрамбене насипе на три локације“.

То није учињено.

Председник општине и командант Штаба за ванредне ситуације, Мирослав Чучковић, „апеловао је на становнике насеља Шљивице да се полако и прибрано припремају за евакуацију из домаћинстава“, додајући: „Нема разлога за панику, али нека се до поноћи припремају за евакуацију. Имаће осам сати да напусте своја домаћинства. Најважније је да у овој бујици, за коју се надамо да ће трајати још дан и по, не изгубимо ни један живот“. Један члан Штаба, Војин Несторовић, директор у ТЕ „Никола Тесла“, тражио је да се одмах укључе сирене за узбуну, што је одбијено.

Два сата после поноћи, насип пробија и река Тамнава, непосредно пре ушћа у Колубару. На насипу није било одбране. Поплавни талас из Тамнаве спаја се у насељу Велико Поље са поплавним таласом из Колубаре. Огромна маса воде се преко следећег насеља, Бело Поље, око четири часа ујутру сурвава у центар града. Грађане буди хук воде и бука ломљавине, а сирене се оглашавају тек око пет часова. Водостај нагло расте, јер вода нема где да оде, због бедема подигнутих 1981. године. За многе у приземљу кућа и станова није било спаса.

Власти су тек ујутру сазнале шта се десило, наређујући следеће:

–          Забрана уласка у Обреновац, како би се сакрио број жртава,

–          Појачана цензура медија,

–          Потпуна евакуација Обреновца,

–          Извођење „Операције Шабац“, како би се маскирала трагедија Обреновца.

Потоње је почело преношењем тачне информације да ће Сава код Шапца достићи максимални водостај од 660 цм (претходни рекорд: 580), али без додатка да је насип виши од тог нивоа. Сем тога, у Шапцу су на власти били политичари из супротног табора, па је искоришћена прилика да се они смене. Хиљаде добровољаца преко ноћи је послато у овај град, док су локални припадници коалиције окупљене око СНС-а организовали кампању против општинског руководства. Испало је да су добровољци њихова подршка – а и иначе нису имали шта да раде, нити са чим – па је пао најпре шабачки кризни штаб, а потом и владајућа гарнитура. Све то пратила је велика паника међу Шапчанима, који су масовно напуштали своје домове.

Седамнаестог маја власт је и даље ћутала о жртвама у Обреновцу, али очивици су јављали о плутајућим лешевима. Десет минута пре поноћи, портал „Нова политичка мисао“ објављује: „Према сазнањима НСПМ, потврђеним из више извора, у Обреновцу је од поплаве настрадало више од 100 особа. Већина су страдали у својим домовима, а неки у колима при покушају евакуације“.

Власт се одлучила за тактику постепеног саопштавања све већег и већег броја.

Осамнаестог маја Вучић најпре помиње 12 страдалих у Обреновцу, додајући да је то „мање него што се мислило у првом тренутку“.

Деветнаестог маја увече портал „Политике“ пише о „најмање“ 20 жртава у целој Србији.

Двадесет првог маја Вучић саопштава: „Досад 27 жртава поплава, неће бити на стотине и хиљаде мртвих“.

Међутим, републички МУП касније током дана објављује да је пријављен нестанак 798 особа, од којих је пронађено 215.

До закључења овог броја „Слободе“ број страдалих у Обреновцу није познат.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Погледи

(Слобода, Чикаго, 25. мај 2014)