Зашто је стрељан Aпис

Последњих дана у овој и првог дана нове године навршиће се сто година од издавања налога за хапшење и почетка званичне истраге против некадашњег обавештајног пуковника српске војске Драгутина Димитријевића Аписа и челних људи организације „Уједињење или смрт”, познатије као „Црна рука”. На данашњи дан, 13/26. децембра 1916. године, српски министар војске Божидар Терзић проследио је такозвани президијални акт министра унутрашњих послова Љубе Јовановића Патка начелнику штаба Врховне команде генералу Петру Бојовићу. Дан потом, 14/27. децембра 1916, генерал Бојовић је издао налог за Аписово хапшење, а 19. децембра 1916/1. јануара 2017. влада је на ванредној седници једногласно донела одлуку да се поведе истражни поступак.

Хапшењем Аписа, једне од личности које су дале печат српској историји у прве две декаде прошлог века и потоњом, вишемесечном судском истрагом, извођењем пред суд и изрицањем смртне казне, окончан је такозвани Солунски процес. Судски поступак није дао веродостојан одговор на питања о кривици и о степену евентуалне одговорности Аписа и другова, с обзиром на то да је тај процес по општем мишљењу правника и историчара био монтиран.

У прилог реченом иде чињеница да је оптужница више пута мењана. Апис је најпре осумњичен за припремање преврата и планирање убиства премијера Николе Пашића, а пет дана касније, на седници владе је, као кључни детаљ кривице, наведено да је Апис преговарао с непријатељем о сепаратном миру. На суђењу је оптужница још једном измењена – Апис је оптужен да је наредио (неуспели) атентат на регента Александра у солунском предграђу Острови, септембра 1916. године. Недоумице нису отклоњене ни ревизијом Солунског процеса 1953. Предмет су академских расправа о самом процесу, још више о улози, о циљевима, о кривици и о заслугама Аписа – личности која се до данас куди и хвали, назива херојем и патриотом, а критикује као несуђени диктатор милитаристичког кова.

На данашњем скупу у кафани „Златна моруна”, састајалишту некадашњих активиста организације „Млада Босна”, онде где је све почело, учесници ће покушати да дају неке прецизније одговоре, у најмању руку да подстакну нове дискурсе о овом питању, будући да је реч о једној од најзанимљивијих епизода политичког развоја Србије која одсликава раздор у тадашњем војном и политичком врху, недоумице око исхода Великог рата и о будућности Србије. Учесници, међу њима министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин, и аутор ових редова, указаће на кључне тачке досадашњих дискурса.

Биће приказана и трећа издања најобимнијих дела о Апису „Црна рука” Васе Казимировића и „Пуковник Апис” Аписовог сестрића Милана Живановића, оба из издавачке куће „Прометеј”.

Разноликим оценама Аписових циљева и опредељења, и опису узрока и повода који су довели до његовог хапшења, суђења и погубљења – у којима предњаче поједини, савремени српски историчари – требало би супротставити аргумент да у две од три поменуте тачке оптужнице има истине, осим у трећој тачки која се односила на „монтирани” атентат који би послужио као оправдање за Аписово хапшење. Главни разлог Аписовог погубљења свакако је било неслагање између челника „Црне руке” и регента Александра, односно амбивалентни однос регента и његовог пуковника обавештајне службе.

Оптужени припадници „Црне руке” на суђењу у Солуну (Фотодокументација „Политике”)

Поткрај 1916. и у првој половини 1917. године „склопиле су се коцкице” за коначни обрачун. Успеси Српске војске на бојном пољу Солунског фронта у јесен 1916. охрабрили су регента да наложи припрему Аписовог уклањања с војно-политичке сцене. С добрим разлогом. Апис је још 1911. планирао, а потом одустао од извођења државног удара. Александар га се бојао. С друге стране, регент се још више прибојавао повратка у Србију и потоњег суочавања с црнорукцима. Наиме, а за разлику од званичног државног врха Србије, Апис и другови су реалније проценили ратну ситуацију и српску послератну будућност. Њихова доктрина је гласила да би склапањем сепаратног мира са силама Осовине Србија више добила него каснијом победом Антанте. У пролеће 1915. године Немци су за случај склапања сепаратног мира понудили Србији северни део Албаније, већи део Босне и део Баната, док би Београд у случају победе сила Антанте морао да прихвати другачије геополитичке (пре)расподеле: Албанија – Италији, Македонија – Бугарској, Банат – Румунији…

Када су у јесен 1916. године, на америчку иницијативу, отпочели прелиминарни преговори сила Осовине и Антанте „о склапању мира без победника и поражених”, односно касније, када је Беч понудио тајне преговоре о сепаратном миру, ситуација је била другачија. Ишла је наруку „Црној руци”, а била је још неповољнија по регента Александра. Беч је био спреман да у грубим цртама обнови немачку понуду Србији, али без Карађорђевића на трону. Приде, сада се поново постављало питање које су црнорукци први изговорили: чему силне жртве и страдања народа од јесени 1915, чему страхоте албанске голготе, када се могло и без тога? Одговоран би био, по овом питању, регент Александар. Наравно, овде би требало поменути и аргумент неких савремених историчара, по којем тајна понуда аустроугарског цара Карла није била позната српском двору и влади све до 1918. године. Међутим, запостављени документи – на пример документ бр. 14434/7 у архиву САНУ – доказују супротно: црнорукац Владимир Туцовић је тврдио да је регент Александар послао Петра Живковића у Швајцарску с писмом за Сикста Бурбонског који је у име цара Карла нудио Антанти преговоре о сепаратном миру. (Претходно је у „Швајцарску мисију” послат Стојан Протић, али Сикст Бурбонски није хтео с њим да преговара без ауторизације регента Александра…)

Детаљ за крај ове приче је писмо Драгутина Димитријевића Аписа суду у Солуну којим је преузео одговорност за Сарајевски атентат, премда детаљи које је навео не одговарају примарним документима… Другим речима, Александар је писмом – које није јавно разматрано на суду – дао Бечу аргумент, да атентат на престолонаследника Франца Фердинанда није извршен по налогу владе, већ дело појединца. За Беч би овај акт представљао извесно задовољење и оправдање за рат, али и за каснији мир. Међутим, само погубљење Аписа, макар из других разлога, више је него одговарало Бечу. Одласком Аписа био би уклоњен кључни сведок аустријског саучествовања, или подршке, завереницима Мајског преврата: они су уз подршку аустријске тајне службе припремали уклањање краља Александра Обреновића с престола и инаугурацију Карађорђевића, а седиште им је био „Српски сто” у елитном бечком хотелу „Империјал” (у којем је седам деценија касније одсео маршал Тито). А када је аустроугарски цар Карл Први пристао на обнову Србије с династијом Карађорђевића на челу (4/17. марта 1917) у Солуну је донесена одлука да се ухапшени официри изведу пред суд.

Милош Казимировић,
Политика