Зашто мислим да је ВЕЛЕИЗДАЈНИК ђавоиман

Давно сам, а највероватније и из каквог апокрифа, сазнао да сотона кад излаже своје лажи, предочава их фино упаковане, допадљиво, са стилом и, с друге стране, уз прилично труда и љупкости све уверава да је то истина.

Прву живу, најопсежнију и тврду потврду тог сазнања добио сам из Јеванђеља, а најсликовитију кроз роман „Мајстор и Маргарита“, великог руског писца Михаила Булгакова.

Дакле, нечастиви, који се у српској традицији обично зове онај, сотона, ђаво, враг, репоња, рогоња, да би нас уверио да је његова лаж истина, прилично ће труда уложити да би то и доказао. И уопште, није лоше да се зна: спекулативно (рационално) доказивање је његов метод уверавања у истину (погледај, прочитај „Искушења радикалног феминизма“, као и „Моћ и сексуалност: социлогија геј покрета“, Слободана Антонића, где се на веома, веома упечатљив начин, уз обиље озбиљне документације показује како се лаж изокреће у истину; ове књиге могу се преузети са интернета, бадава).

Ако би се неко запитао: због чега нечастиви то тако чини, треба му и одговорити. Само и само зато да би установио своје царство, без Господа нашег и Спаситеља душа наших Исуса Христа. А како сотонин стваран лик код честитог света изазива гнушање, одбојност и презир, он нема куд него да се нацифра и нацицка, и правац према раслабљеним душама.

За сада успева да освоји поједине душе, а од нас зависи да ли ће досегнути крајњи циљ – власт над царством земаљским, што је царство коме се приклонио Александар Вучић када се јавно одрекао царства небеског, што је суштина Косовског завета. Или Косовске мисли из које происходи српски човек.

Потсећања ради, без великих и тешких речи, до задње клупе да се чује: Од Бога дата нам је словесност, па на тај начин да у живимо у истини. Дакле, човек је предодређен да живи у истини. Ко то одбија од себе, по Вучићевим и Басариним препорукама, нек мења свест, или ако му то није јасно, нек се распита, али не код оних који се бусају у прса истинита. То вам је као оно: У куплерају највише се прича о чедности. Или што рече наш умни, наш племенити, наш честити професор Екмечић: Звати Турску за стратешког савезника, исто је што и Казанову довести у девојачки завод за образовање и школовање.

А сад да приступимо нашој насловној теми.

Већ досаду изазива да је Александар Вучић у свом политичком успону као и предизборним говоранцијама говорио једно, а откако је у врху власти ради нешто сасвим супротно, и не потрудивши се ни ич да то оправда. Премда има оних који су Вучића под принудом прихватили, или из користољубља, као и оних заслепљених лаковерношћу, али зато је ум оних који га обожавају, у њиховој страсти, навео их да измозгају разлоге за то. Најучесталији разлог је да је он принуђен да се тако понаша јер га притискају Вашингтонци, Лондонци, Бриселци, па и они из земље која је од Срба била поражена у Првом светском рату, као и у Другом светском рату. Допуна те чисто рационалне радње, што се увек и безусловно завршава у фикцији, гласи: Зезнуће он њих, тојест надмудридити. Чему он додаје свој шлаг на торту: „Изложен сам великим притисцима и претњама“. А онда, да би се учврстио у свом положају, каже: „Постоји наговештај да север Косова падне у руке Албанаца“ (што је парафраза). Чиме хоће само да увелича своју улогу и своје страдање за нас Србе и за Србију. Па томе додајмо и најновију његову самосажаљевајућу будалаштину: „Ако добијемо од Косова и један метар, добро ће бити“.

Али има и таквих умовања која кажу: Они (Западњаци) довели су га на власт, под условом да спроведе њихове замисли, и он то сада чини. С тим што држи главу у торби, јер може му се десити да га уцмекају, ако не испуни обећања. Или не ретко, и он се излане па каже: „У Србији неће проћи украјински сценарио, како постоје они који то планирају“ (и ово је парафраза). Чиме се свеукупно описује прикривање његове стварне делатности у вези са Косовом и Метохијом, пре свега.

Да би још више оснажио то што тако упаковано предочава Србији, како је он пожртвован, пред светским силницима у тешкој борби за Србију, ваљда капитална реч његова казује отприлике овако: Какви митови о Косову, какво предање, каква прошлост, ми треба да градимо будућност, да мислимо на нашу децу – и да би се све то повезало у једну смислену целину, у лику истине, с презиром ће одбацити мишљење цркве у којој је крштен (не знам да ли је и венчан, и да ли му је које дете крштено), а што је Српска православна црква. И не само са презиром, него ће још рећи: „Не може Црква да одређује (моју) политику“.

Још додајмо томе да сам он каже: 80% Срба је против независности те америчке злочиначко нарко државе на територији Косова и Метохије, а ипак он и даље дипли са десеторазредним западним политичарима о томе како треба доћи до компромиса (шта год та реч значила у његовим лажима). Док, с друге стране, у име тог свог служења портирима Запада, у Русији, једноверној и на мноштво живоносних начина испрепелатној са Србима, бива дочекиван и приман с врха власти – па сад, хајд да неко каже како он, председник Србије, не чини све да сачува Косово и Метохију у саставу Србије.

Ако занемаримо да Вучић за ту своју делатности око Косова и Метохије ником не полаже рачун, ни скупштини, ни народу, ни новинарима, као што је и Уставни суд сасвим дисквалификовао по том питању, остаје нам горко сазнање да све што ради, ради у дубокој тајности, скривено од Срба и Србије.

На примеру потписаних такозваних Бриселских споразума, чиме је са Косова и Метохије он лично својим потписом протерао све институције Републике Србије, осим тамо преосталих Срба, видимо да то што муља у тајности, ради да би Србију и Србе довео пред свршен чин.

Па да се најпосле запитамо: због чега Александар Вучић улаже толико труда, напора, преко штампе, телевизије, покреће толико званичних државних институција да Србе и Србију убеди у то да се он бори за мир, добробит и бољитак и Срба и Шиптара? Али никад поред неког ко не мисли као он. А ако се неким чудом и појави такав, обично далеко од јавности, тојест јавних медија, онда је он препознат као непријатељ Србије и Срба.

Какав дух то проговора из Александра Вучића? Дух протестантизма? Или оне измењене свести о којој својевремено говораше Светислав Басара у дуету са Борисом Тадићем?

Па ако је то за добро свих у Србији, за бољу будућност Србије, без ратова у којима се гине, како говораше академик и драмски списатељ гегова, штосова и вицева Душко Ковачевић, за Србију без косовскометохијског терета како говораше академик песник Љубомир Симовић – зашто то онда није јавно, зашто није обнародовано?

И откад то оно што је добро може бити и зло, да би се зато и прикривало?

Све су то знаци нечистог духа, нечастивог који казује из овог палог Србина.

Али има још и још тога што је у славу нечастивог у Србији принео Александар Вучић, с намером да Србија постане врт лажи, опсена и смрти.

Најбезазленији пример је грађевински подухват под именом Београд на води. Београђани су глатко заборављени, да не кажем сабијени у мишју рупу, и ова ствар је стигла на десну обалу Саве – без конкурса (новоговор каже: без тендера), без мишљења људи од струке, без увида у све последице које тај подухват може изазвати, од страшног загађења Саве па надаље, и тако даље, и најновије, у вези с тим, одступивши од првобитног и илегално усвојеног пројекта, сада је замисао да се руши стари мост, а све без обраћања онима који живе у Београду.

Такву тајност по својој свуд по институцијама државе раширеној вољи Вучић спроводи и при излажењу у сусрет микроскопски постојећој и девијантној мањини чија ишчашена разумевања живота треба законски да постану модел за образовање и васпитавање деце у Србији.

Ништа мање прикрива се и драстично, да не кажем варварско, уништавање начина нижег, средњег и вишег образовања, систематски усмеравано у годинама Вучићеве владавине, а све се маскира тобожњим старањем о националним институцијама, на пример отварањем Народног музеја и Музеја модерне уметности у Београду.

Још да не помињемо тајност која прати делање министарства здравља владе Републике Србије, што је највидније на примеру вакцина за децу.

Дакле, тајност је начин делања Александра Вучића.

А у тајности се састају идеолошки завереници, терористи, масони, комитет 300, нарко картели, ротаријанци, жене у црном… и свима је заједничко да теже да мењају свет, човека – по етаблираном моделу великобританске спољње политике (на пример: Опијумски рат, Боксерски устанак – Кина).

Оно јесте да се Александар Вучић недвосмислкено изјаснио као слуга кнеза таме када је Србе оптужио за лењост, за служење лажима (какво значење има у његовој глави реч мит), а позвао их да приме Лутеров протестантизам. Али треба имати на уму да се пред Косовом и Метохијом Србија налази на капији свог опстанка или нестанка.

Од Ђинђића, Лабуса, Ђелића, Динкића, Свилановића… сав привредни потенцијал Србије је уништен, пољопривреда је пред мишјом рупом, банке су у рукама странаца, ММФ саветодавно брише новчану самосталност Србије, војска и полиција сведени су на симболично трајање… и тако даље, да би се видело да је преостао још нерашчишћен рачун са Косовом и Метохијом, и Српском православном црквом, ако занемаримо народ (не само онај на Косову и Метохији).

Када су Совјетске власти, на почецима изградње Совјетског Савета, одлучиле да се утемеље за вечност, између осталог кренуле су биле да униште руску породицу, пре свега. Колхозима су растурили село, а у градовима су по више породица сатерали у један заједнички стан. И то му га је било као легално установљавање куплераја, али на један виши начин. Уз једно купатило за више станова ту се курварлук уз промискуитет лако и галантно спроводио, а језгро породице, отац, мајка, потомство, изгубило је свој смисао.

Ако знамо да су се марксисти били острвили на породицу, као стуб друштва и ослонац државе, што су они ословљавали као света породица, онда је то требало да се уништи – зарад крајњег циља: одумирање државе, државе у којој нема православља, нема Бога.

Да ли нас то потсећа на савремене мере над породицом које спроводи Александар Вучић? Што не значи да је он марксиста. Али нас, уз све остало, опомиње на његову нечастиву делатност.

Као верном слузи кнеза таме Вучићу је вероватно јасно да је ослонац Србина и Србије садржан у несметаном располагању са материјалним и духовним трајањем Косова и Метохије – јер то је за Србе велика светиња, да је Србин напросто незамислив без те светиње. А нечастиви дух неће да насрће на оно што је већ његово, него на оно што још није освојио, да би нарочито насрнуо на незаштићену светињу, баш као бик на црвену мараму.

Живи пример таквог понашања нечастивог гледао сам недавно у једном манастиру, при светој тајни јелеосвећења. Током чинодејствовања два свештеника, из једне особе у једном трену, сасвим ненајављено, огласио се нечастиви дух: несрећну особу оборио је на под и она је, како се видело у грчевима, трзању и пригушеним гласовима, бивала потпуно потчињена том црном делању. Светошћу молитве такнут у нерв нечастиви дух се опирао, борећи се да не напусти унесрећену особу.

И као што је српска породица незамислива без оца и мајке, потомства и предака и породичног светитеља и православља, тако су Косово и Метохија незамисливи без Срба – јер ако се једно од тога отуђи, неће бити ни оног другог.

И сад нек неко каже да Александар Вучић није опседнут нечастивим духом?

Господ наш Исус Христос дао нам је лек за ослобађање од нечистог духа. Веома једноставан, веома применљив: своди се на пост и молитву. Али то није пост само над храном и пићем, него над делањем и мислима, и оним што их покреће. Другим речима речено: да постом и молитвом себе доведемо у стање у коме ћемо се осећати чисто, изворно и спремно за сва искушења. Тако ћемо вратити смисао у наше животе. На сасвим известан начин уз доследно придржавање тог Господњег лека у овом свету то ће бити наш повратак у оно што у истини јесмо, а што су нам светитељи наши косовски својим примером показали. Онда ће се видети, како је то лепо рекао наш српски род, ко је вера а ко невера, пред царством небеским.

Срђан Воларевић, ВасељенскаТВ