Војни експерт Михаил Тимошенко је одговорио за новине “Комсомољскаја правда” на пет “наивних” питања о догађајима у Донбасу и у Луганској области.
Напади авиона и хеликоптера војне авијације на Луганск, који су оставили за собом велики број цивилних жртава и рањеника, артиљеријска паљба на Славјанск и напади не само помоћу борних возила, већ и тенкова – све је то усмерило јаку пажњу на Донбас и Луганску област. Ми смо онда поставили неколико “наивних” питања нашем признатом војно-политичком експерту, пензионисаном пуковнику Михаилу Тимошенку.
1. Кијев је најавио антитерористичку операцију на југо-истоку. Зар ова фаза те операције не изгледа мало чудно?
– Није то никаква антитерористичка операција. Не залазећи у то да се кијевским структурама примени силе просто врши терор над цивилима у градовима, антитерористичке операције се не обављају применом тешке технике, артиљеријске припреме за напад нити ангажовањем војне, и то јуришне авијације и ловаца-бомбардера. То је права-правцата војна операција. И то операција звана јуриш на град. Покушај класичног јуриша, који за сада развија лоше по нападача.
2. Зашто Русија не шаље војску да заштити становнике у тим регијама, или макар миротворни контигент?
– Да бисмо послали миротворце треба нам у најмању руку сагласност Савета Безбедности УН, за шта у тренутнум условима нема никакве реалне шансе. А да се просто пошаље руска војска, што је, ако се сећате, Савет Федерације РФ већ одобрио главнокомандујућем у случају потребе, то би се оценило као директна војна агресија, и онда би овде било речи о правој блокади Русије, а не о некаквим апстрактним санкцијама. У исто време, ја не бих рекао да је висока вероватноћа да НАТО доведе своје јединице на територију Украјине. Сетимо се да су Украјину и Грузију позивали у НАТО не у својству пуноправних чланица, већ у својству партнера-кандидата. А сходно том статусу, оне би морале да извршавају све обавезе према осталим члаицама, док се на њих, са друге стране, не би односио 5. члан Статута НАТО-а о колективној безбедности.
Истовремено сам уверен, да Кијев и Вашингтон тренутно само чекају да Русија пошаље војску у Украјину. За Кијев ће то значити реалну потврду агресије, о којој труби све ове месеце. И, шта више, појава стварног, а не измишљеног непријатеља, не само да ће потпомоћи мобилизацију становништва, него ће том непријатељу (Русији) приписати и сву одговорност за све горе стање у привреди. А ту ће бити страве и ужаса, и то ускоро, само што није. Нећу да предвиђам глад и смрзавање, али јесен и зима у Украјини ће бити, благо речено, веома тешке.
Што се тиче САД-а, њима треба сукоб Украјине и Русије због слабљења Москве, њене изолације и одвлачења руских снага са међународне арене, где у последње време Кремљ редовно патосира Белу кућу, што у администрацији САД-а изазива само негативну реакцију.
Нема сумње да би у таквом судару Кијев доживео крах, али за Русију би се та победа претворила у живу рану у пределу испод мишке. Оружана борба би примила облик партизанства, а у сценарију идеалном за САД, напорима украинских диверзантских јединица упало би се и у наше пограничне области. Вашингтон спава и види како да пред двориштем Русије справи смешу Чеченије и Афганистана.
3. Зашто се не успостави зона забране летења изнад Доњецке и Луганске републике и да ли је ми можемо обезбедити у техничком погледу?
– Теоретски, за успостављање зоне забране летења је такође неопходна резолуција Савета Безбедности УН. Мада се сећамо да су САД уводиле ту зону изнад Ирака не питајући никог ништа. А већ и у причи с Либијом су се они таквом одлуком осигурали, а ми, Русија, напоменућу, нисмо се бунили против те одлуке.
Комплекси С-300, технички постављени дуж границе, у могућности су да гранатирањем обезбеде зону забране лета на 200 километара. Луганск и Доњецк су, како се види на карти, захваћени зоном деловања ових средстава ПВО, али не у потпуности. Па и сами ти комплекси се такође морају обезбедити од напада из ваздуха и са земље. А то значи да се уз границу морају поставити одређене војне групације, што не би изазвало редовне дивљачке крике у Бриселу и Вашингтону и оптужбе усмерене ка Русији, него би било крцато провокацијама са стране Кијева.
4. Како Русија може помоћи становницима тих регија?
– Директна војна помоћ је искључена из поменутих разлога. Становницима се мирним путем морају изнаћи хуманитарни коридори за евакуацију. Мора се обезбедити достављање хуманитарне помоћи у конвојима. Али разумете и сами, да у таквим условима сваки хуманитарни конвој , тик уз та оклопна возила, мора чувати оварајуће војно обезбеђење.
Што се тиче добровољаца, у Кривичном законику РФ постоји члан о најамништву, али најамништво подразумева учешће у војним операцијама за награду, за накнаду, а ако добровољци крену бесплатно, онда их је теже окривити за најамништво.
5. Шта ће се даље дешавати?
– Очигледно да је мотивација код украјинских војника да очисте регион ниска. Кад би их макар нормално хранили, па о нечему и да причамо, него су они сад као скитнице – голи, боси и гладни. То није војска. Код тако необичне формације, зване Нацгвардија, има мотивације за клање и убијање, али нема мотивације за сопственом погибјом, за разлику од народне милиције, која штити своју земљу и истрајаће до краја. Што, узгред, Кијев радије прећуткује. Осим тога, код такозваних бораца Нацгвардије нема баш никакве организације у боју. Чак и ако су индивидуално добро обучени, што се, узгред, такође не да приметити, онда нису никако обучени о тактици дејствовања у склопу јединице.
А то значи да ће они све више појачавати нападе са већег растојања, ангажовати све тежу технику и равнати са земљом куће и градове. Само док, на пример, народна милиција не ојача толико да пређе у офанзиву. Или док се партизанска борба не распламса у другим градовима такозваног “руског појаса” Украјине.
Восток
