Зашто сам за српске „дронове“ изнад Албаније

Србија у Албанију, али и у своју јужну покрајину, сместа треба да пошаље хиљаде, десетине хиљада „дронова“. Пре него што просечној НВО активисткињи у овом пасусу скочи притисак и удари пена на уста непољубљена, морам нагласити да не мислим на наоружање или беспилотне летелице са транспарентом, који би ликовно уобличили и текстуално опремили активисти неког од месних одбора СРС у Житорађи.

Српски „дрон“ изнад Албаније и наше јужне покрајине, који је у овом тексту чиста метафора, морао би да буде спознајни. Никако војни или страначки. Не би био чак ни механички. Био би научно-истраживачки.

Шиптарски башибозук (не читај: цео албански народ!), тачијевско-харадинајског типа, служећи јуче Турке и Немце, а данас Американце, ипак није предодређен да влада Балканом. Али, уместо афективног, а хроничног наседања на џиберске провокације тог криминално-политичког миљеа, комшије треба коначно да упознамо и проучимо.

Шта, уосталом, знате о катедри за албанологију Универзитета у Београду? Признајем да не знам ништа. Знате ли икакав њен јавни допринос решавању српско-албанских односа? Не знам ни један. Затим, институти… Који је научно-истраживачки институт понудио било какве животне одговоре на изазове српско-албанских односа?

О српско-албанским односима написани су милиони страница текста. У њима, част изузецима, није речено ништа. Ми данашње Албанце такорећи не познајемо. Како онда мислимо да живимо поред њих наредних сто година?

Што је још важније, како мислимо да повратимо Косово и Метохију и заштитимо своју мањину у самој Албанији? И када ће Србија из страначко-опортунистичког искорачити у државно-одговорни, институцијама утврђени поредак друштва у којем се уместо странке цени знање, а уместо власти – држава?

Небројена су искуства Турске у односима са Албанцима. Од бројних везира и насељавања Албанаца на српске територије, до башибозука који је, са слабљењем Отоманске империје, почео да напада и Турску као државу. Затим, искуства Аустрије и Италије. Потом, искуства Краљевне Србије и касније Југославије.

Колико Срба данас говори албански језик? Колико Срба зна да наброји све шиптарске побуне против наше власти? Ко зна да неведе име макар једног албанског писца? Колико квалитетно пратимо шта се дешава у албанској књижевности, науци, новинарству? Каква им је алтернативна сцена? Шта ми радимо осим, што би евроатлантисти рекли, „хејтујемо“? Када ћемо са Албанцима успоставити културне везе, које сежу макар два корака испред идиотских, политички мотивисаних „гостовања“ које организују евоатлантисти?

Овде сам већ писао да млада Албанка са Косова и Метохије више не живи у родовској зајеници. Она више не жели да буде машина за рађање. Волела би да јој муж, млад Албанац, има нормалан посао, уместо што живе у беди мржње и мржњи беде. Зашто Србија није у стању да се обрати младој албанској мајци, да види како она размишља и шта жели за своју децу?

На жалост, нисам оптимиста. Инцидент са беспилотном летелицом показао је да је Србија безбедносно-обавештајно шупља. Као што не уме да се колективно обрати Албанцима и прикупи информације о њима, које би инситуционално обрадила и извела закључке, влада је подједнако траљава и када говори о инциденту са „дроном“.

Каже се, наиме, да је инцидент пажљиво и дуго планиран, али се не каже зашто онда није откривен и спречен. Као што органи безбедности нису урадили свој део посла, не дознајући важне безбедносне чињенице, српско друштво у целини деценијама ради то исто. Не упознаје и не разуме комшије од чијих му мафијашко-политичких структура прети највећа опасност.

Талог који се незнањем (непознавањем) накупио у српском друштву, данас покушава да се ослободи паљењем џамија и разбијањем излога посластичарница у власништву Горанаца, који уопште нису Албанци и жртве су. Уосталом, рече ми један од познаника пре неки дан: немамо ми од посла времена за књигу, а стопа незапослености никад већа. Зато, циглу у руке па у излог! Тако је најлакше, до душе и најглупље.

Бранко Жујовић, Глас Русије