Неупућене је протекле седмице изненадила информација да се Европска унија огласила поводом споразума Србије и кинеске стране о изградњи брзе пруге на линији Београд- Будимпешта, који је Србија потписала са кинеском страном током самита Кина плус 16, у Будимпешти.
Пруга би, иначе, требало да буде пројектована и финансирана од стране кинеске државне железничке коорпорације и кинеске банке, па је не малу пажњу привукла вест да се тим пројектом бави ЕУ, тачније да “надгледа и процењује” да ли је он у складу са законом ЕУ о јавним набавкама.
То је, како у Бриселу објашњавају познаваоци, само део шире расправе, која се последњих година води у ЕУ, а тиче се стављања под контролу инвестиција из трећих земља које са собом доносе и политички утицај.
Европска унија и Кина су два навећа трговинска партнера на свету, али, када су односи у области директних инвестиција у питању, ЕУ тражи начин да избалансира развојни потенцијал инвестиција са политичким и стратешким утицајем који преко кинеског капитала стиже директно “у срце” Брисела.
Када је конкретно Кина у питању, ЕУ је у јануару 2014. године покренула преговоре са Пекингом о Билатералном инвестиоционом споразуму. Споразум за циљ има да за инвеститоре са обе стране обезбеди предвидив и дугорочан приступ тржиштима Кине и ЕУ, као и да заштити инвеститоре и њихове инвестиције.
Ко је “кинески тројански коњ у ЕУ”?
Ипак, оно о чему у Бриселу и поједним главним градовима ЕУ чланица причају, а што се директно не наводи у званичним документима ЕУ, јесте утицај Кине кроз уложени капитал на заједничку политику целе Уније.
Званично, Европска комисија и Европска служба за спољне послове кажу да подржавају земље чланице које имају билатералну инвестициону сарадњу са Кином, али напомињу и да су ту да им помогну да се обезбеди да те “активности буду у складу са односима Европске уније и Кине”.
Незванично се може чути да су Мађарска и Грчка већ “упозорене” да због самосталних послова са Кином могу да постану својеврсни “кинески тројански коњ” у ЕУ.
И док ЕУ и даље тражи функционалну заједничку економску и политичку стратегију према Кини, Виктор Орбан, премијер Мађарске, увелико најављује “померање глобалног економског утицаја са Запада на Исток”, позивајући притом Запад да престане да пориче ту чињеницу.
За то време из Кине поручују да они не желе “трговински рат, који неће донети доробит ником”, као и да њихове инвестиције у Центалној и Источној Европи “нису геополитичко оружје”, већ “инкубатор за прагматичну трансрегионалну сарадњу”.
Вестионлине
