Уместо да се суоче са открићима др Кљосова, професора са Харварда, и да их, ако имају научне аргумент демантују или прихвате, српски историчари ћуте игноришући она научна открића која се не уклапају у интересе страних ментора.
Негде између 1113. и 1118. године, у руском манастиру Видубицкиј настао је из више различитих извора летопис ,,Повест минулих лета”. Аутором је дуго сматран монах Нестор, по коме је ова хроника и добила своје друго име. ,,Несторова хроника” почиње са:
Ево повести минулих лета:
Откуд је пошла Руска земља,
Ко у Кијеву поче први да кнезује и
Откад је постала Руска земља
Одмах после тога, аутор даје историју руског народа од библијског Јафета, сина Нојевог, до његових дана. На једном месту, међутим, аутор пише како су се Јафетови потомци населили прво у доњем току Дунава, данашњој Србији, да би затим неки од њих отишли на север.
Руска историографија је ове податке одувек узимала за озбиљно, па се у руским школама учило како су они дошли “са оне стране Карпата”. За њих су “оне стране Карпата” овај део где данас живе Срби, који су, у ери љубави са Совјетима, ову лекцију из историје дословно преписали и пренели у своје уџбенике. За Србе, међутим, Несторове “са оне стране Карпата” треба да гласе “са ове стране Карпата”. Тај део овде никада није схваћен.
У међувремену се појавила једна млада наука – генетика. Она истражује порекло појединаца, а самим тим може да истражује и порекло целих народа. Како је то једноставније и јефтиније, за узорак се узима мушки Y хромозом и преко њега се утврђује порекло мушких предака.
Одређени ген се, наиме, преноси искључиво са оца на сина и то скоро без икаквих измена. Ово “скоро без измена” значи да до мутација, ипак, долази, али полако. Прве се статистички појављују после 40 година, односно после две генерације, али су занемарљиве. Оне нешто значајније настају после просечно – 450 година. Та промена научницима показује старост једног од маркера (делова гена који мутира), јер што је више регистрованих промена, то је већа и временска раздаљина од првог заједничког претка (оног од кога су потекли сви испитани потомци).
Срби Аријевци
У динарским пределима бивше Југославије примећена је велика учесталост гена који је, због свог налазишта, међу лаицима понео име “илирски”. Стручњаци су му, међутим, дали доста сувопаран назив И2а2-динарик (ово се зове хапло група, скраћено хпг). На основу овог лаичког назива (“Илирски ген”), муфтија Зукорлић се залетео и почео да тврди како су Босанци наследници Илира, јер је на њиховом подручју ова хпг најзаступљенија.
После тога се открило да је исти тај И2а2 у истој мери заступљен и у Украјини. Нордвејд, највећи данашњи стручњак за хпг И2а2 утврдио је, на основу постојећих мутација, да је украјински рођак старији од овог нашег. По њему се првиносилац И2а2 на ове просторе доселио пре отприлике 2.600 година. Значи: ништа од Илира који би носили ову хапло групу.
октор наука Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултантске управе Међународног генеолошког бироа и профессор биологије на Харвардском универзитету. Највећи је живи стручњак за хпг Р1а1 која је типична за све Словене. Ова хапло група је у већој или мањој мери заступљена међу свим словенским народима, али у значајној мери и међу највишим кастама у Индији.
На основу постојећих мутација, које је веома студиозно проучавао, Кљосов је дошао до закључка да сви Словени потичу са Балкана. И то не било где са Балкана, већ из данашње Србије и Босне. Старост наших примерака Р1а1 је – 12.000 година. Од тада смо, значи, ми на овим просторима.
Старост примерака Р1а1 код највиших индијских каста је далеко млађа – негдеоко 3.850 година, што одговара времену доласка аријеваца на те просторе. Кљосов даље закључује да су Аријевци, у ствари, Словени који су са подручја Србије стигли до Индије.
Користећи најновија научна сазнања из генетике, професор Кљосов закључује да су се пре око 4.800 година Праевропљани из Подунавља поделили. Они који су пошли на исток постали су касније Словени, они који су кренули на запад постали су говорници такозваног Кентум језика, некада заједничког индоевропског говорног подручја.
Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису “индоевропски језици” првобитни, већ прасловенски, аријевски, тврди Кљосов, и наставља у истом стилу:
“Индоевропски језици” – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и “индоевропских” иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели “народи који су говорили на иранским језицима”. Словени су тамо живели, прасловени, аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан”.
Anatolij Kljosov – Otkud su se pojavili Sloveni
Винчанци први
Ако је Р1а1 основна словенска хаплог рупа, заочекивати је да су пра словени имали исту ту хаплог рупу. А ако су прасловени постојали пре 10.000 година, дакле далеко пре него што су настали индоевропски језици, како сматра данашња наука, онда значи да су се ови језици развили из словенског прајезика, сматра Кљосов.
Овај његов став наизглед је у колизији са досадашњим теоријама, које је прва поставила Марија Гимбуташ уводећи категорију Староевропљана које су покорили Индоевропљани. У суштини, Марија Гимбуташ је говорила о носиоцима курган културе, а тек су каснији историчари ове “Курганце” заменили Индоевропљанима конфронтирајући их са Староевропљанима.
Ако се прихвати могућност да су и једни и други имали исто културолошко порекло и сличан језик, али два различита облика друштвеног организовања настала специфичним потребама у различитим окружењима, види се да Кљосов не демантује Марију Гимбуташ, већ је допуњује.
Кљосовљева сазнања имају упориште и у радовима једног од највећих лингвиста прошлог века, Светислава Билбије, који је користећи своја познавања различитих словенских језика успео да преведе Златне плочице из Пирга писане на етрурском језику. До тада се сматрало да етрурски не спада у индоевропске језике, већ да је остатак староевропског.
Истовремено је Билбија доказао да су Етрурци користили слова први пут употребљена у Винчанској култури. Професор др Радивоје Пешић је био први који је тврдио да је писменост настала на просторима Србије много пре сумерског алфабета и да су симболи пронађени на месту неолитских насеља из Винчанске културе у ствари прва слова која су људи у Постпотопној историји користили.
Овим доказима комплетна светска историја пада у воду. Срби, по томе, не само што се нису доселили у ВИИ веку на ове просторе, него су, шта више, преци оних истих аријеваца у чије је име Хитлер убијао милионе Словена. Доктор Пешић, који је тврдио да је целокупна светска култура не само потекла из Винче, већ да ју је по свету раширио исти народ који овде и дан-данас живи, овим постхумно добија чврсту научну потпору.
Исто као и код открића професора Пешића, који је своју научну каријеру морао да настави у иностранству, на универзитету у Падови који је најмеродавнији за истраживање Етрураца, јер је у тадашњој Југославији био прогањан од владајуће квази-научне елите, тако се у домаћој јавности не придаје никакав значај ни последњим радовима др Кљосова. Открића и једног и другог овде се гурају под тепих, јер се не уклапају у слику историје оних који преко сумњивих донација финансирају рад чланова САНУ.
После 200 поколења
По Кљосовљевим закључцима носиоци Р1а1 на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где сепре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.
Пола миленијума касније ови прасловени стижу до јужног Урала, а 400 година касније крећу на Индију, где данас живи око 100 милиона њихових потомака.
Једна група тих балканских Прасловена упутила се на Блиски исток, где се такође и данас налазе носиоци хпг Р1а1. Старост њихових гена Кљосов датира на 4.000 година.
ТВ Дуга: Нова историја о Винчи – гост Анатолиј Кљосов -1 (20.09.2012.)
ТВ Дуга: Нова историја о Винчи – гост Ђанкарло Томацоли -2 (21.09.2012.)
Атлантидафорум
Скривеносазњање
Џонсон-Небојша
