Осам турских војника је погинуло, а неколико десетина људи је повријеђено у нападима који су се 10. августа догодили у Турској. За напад на конзулат САД у Истамбулу одговорност је преузео Револуционарни народно-ослободилачки фронт (ДХКП-Ц), а за остале Радничка партија Курдистана (ПКК). Један од лидера ПКК Џамил Бајик оптужио је Турску да покушава заштитити екстремисте Исламске државе нападима на курдске борце. Бајик је навео да је Ердоганов циљ да заустави напредовање Курда против Исламске државе и тако напредује у свом циљу у туркизацији Турске.[1]
Мотив за укључивање турских војних снага у рат на Блиском истоку је страх од успјеха који биљеже војне формације ПКК. Курди покушавају да успоставе државу која би се састојала од три провинције уз турску границу. Сазнање да су Курди успјели формирати политичко тијело са администрацијом, те да се у Бриселу припремају преговори између лидера Курда Абдулаха Оџалана и турске Владе, било је окидач за турску војну интервенцију. Турска се декларативно укључила у америчку коалицију за борбу против Исламске државе (ИДИЛ) те у том смислу треба посматрати и нагло одобравање коришћења базе Инџирлик за авионе америчког ратног ваздухопловства. Сједињене државе ће вјероватно добити на употребу и војну базу Дијарбакир, што практично увлачи САД у отворени сукоб са снагама Башара ел Асада, јер убудуће амерички војни авиони и дронови не морају да полијећу из база у Ираку, јер се у Дијарбакиру практично налазе уз сиријску границу, гдје је стационирана и турска артиљерија.
Договор САД и Турске састоји се у заједничком обезбјеђењу турске границе са Сиријом, сузбијање курдског национализма, нарочито дијела који се залаже за аутономну државу. Курдске снаге имају озбиљну војну организацију која се уз помоћ Ирана и Хезболаха бори против Исламске државе и Ал Нусре. Управо су оне мета турских напада. Турска се у рат укључила због рушења Асада и стварања тампон зоне уз границу са Сиријом, гдје наводно жели вратити сиријске избјеглице које су још у Турској. Наведену тампон зону Турска намјерава да оствари јер не жели консолидацију Курда у сјеверној Сирији.[2] Терористичке нападе које доживљавају Курди Турска користи да за њих оптужи ПКК, а уједно, оптужује прокурдску Народну демократску странку (ХДП) за повезаност са ПКК. ХДП је са 13 % гласова које је ова партија освојила на претходним изборима лишила Ердогана већине, а тиме онемогућила његове мегаломанске амбиције. Турско позивање на борбу против ИДИЛ-а дјелује неувјерљиво јер Турска са ИДИЛ-ом тргује, војне формације снабдијева оружјем, а границу је учинила порозном како би се неометано одвијала регрутација за потребе ИДИЛ-а.
Односи Турске са САД су се мијењали. Турска је из статуса „највјернијег савезника у исламском свијету“ постепено доспјела у позицију опонента америчкој политици на Блиском истоку. Америчке активности на сјеверу Африке, а сада и на Блиском Истоку поткопале су могућност да Ердоган оствари неоотоманске циљеве и да под његовим вођством Турска постане водећа сила у региону. Турска се осјетила угроженом и када су САД, због непослушности ИДИЛ-а који је био кренуо на Багдад, војно организовала Курде. Недавни договор САД са вјековним турским непријатељем, Ираном, такође је схваћен као непријатељски чин.
Споразум са Ираном за САД је био од животне важности, а разлози су вишеструки: први је одустајање од директне помоћи Асаду, други је контрола развоја нуклеарног програма. Од иранских ракета средњег домета већ страхују и Турска и Саудијска Арабија. Трећи разлог за попуштање према Ирану је у жељи да Иран направи отклон према Русима, како би се осујетила руска намјера да у Ирану направе војну базу. Наравно да је споразум са Ираном краткорочан и да Иран остаје мета, нарочито у случају побједе Хилари Клинтон на изборима.
Уласком у тзв. коалицију против ИДИЛ-а Турска жели бољу сарадњу са САД у циљу реализације својих политичких циљева у региону. Нападима на Курде, Турска слаби и позицију Асада према ИДИЛ-у. Крајња америчко-турска намјера у Сирији јесте да се, након свргавања Асада, Сирија подијели на двије државе, једну по мјери САД, и другу, тзв. „тампон зону“, по мјери Турске. Након званично 6, а незванично 15 хиљада летова америчких и коалиционих авиона, ИДИЛ није слабији, већ напротив, постаје све јача организација. ИДИЛ је постао путујући циркус који се са Блиског Истока премјешта у Африку гдје се појављује са лицем Боко Харама, а однедавно се појавио у Авганистану. Матрица и циљеви су исти – фрагментација Блиског Истока, фрагментација Африке (тамо гдје постоје налазишта руда и енергенти), а на траси ове невладине организације, како Исламску државу цинично називају познаваоци прилика на Блиском истоку, налазе се Балкан и Закавказје.
Политички исцјепкане територије, без озбиљних државних организација, одговарају „наручиоцу радова“ – банкарском картелу који дјелује преко мултинационалних корпорација. Стихијска и криминална приватизација државних компанија, у циљу трансвера власништва, погодује стварању домаће капиталистичке елите, која ће финансирати кооперативне партије и владе, и имати марионетску улогу. То за посљедицу има уништење домаћег банкарског сектора и великих индустријских комплекса, али не и комуникација и енергетске инфраструктуре, што ће на елегантан начин прећи у руке банкарског картела.
[1]http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/2002316/Kurdi+optu%C5%BEuju+Tursku+da+%C5%A1titi+ekstremiste+Islamske+dr%C5%BEave.html
[2]Западни Курдистан или Сиријски Курдистан (познат и као Ројава) је самопроглашени аутономни регион у Сирији. Дио је историјске регије Курдистан, чији се југозападни дио налази у саставу Сирије. Овај простор обухвата сјеверне и источне дијелове Сирије.
Предраг Ћеранић, Фонд Стратешке Културе
