Зашто се варате да СНС има велику подршку?!

Парадокс: Популарност све већа, а гласача све мање

Ако је и било ретких скептика пре локалних избора на Вождовцу, убедљива победа СНС-а довела је до консензуса у медијима, међу аналитичарима, па и политичким противницима, да је легитимитет Вучића (и СНС-а) значајно порастао од тренутка преузимања власти (лето 2012). У овом тексту, међутим, тврдим да је то погрешан утисак.

Пре поређења избора из 2009. и 2013, задржимо се на кратко на појмовима легалитета и легитимитета. Легалитет сте обезбедили ако скупите 50%+1 одбоника (или посланика) и тако формирате већину. Међутим, нешто комплекснији је феномен легитимитета: да би управљала друштвом и спроводила реформе, власти је потребна шира подршка грађана, независно од релационих односа међу партијама. Другим речима, имати већину међу представницима које бира једна трећина гласача није исто што и имати већину када половина бирача гласа. Када тврдимо да једна странка/политика/појединац имају све већу подршку грађана (легитимитет), то значи да они придобијају нове присталице, односно гласаче.

Интересантно, већа подршка не значи нужно и већу разлику над политичком конкуренцијом. Некада можете стећи нове гласаче, али ако ваш ривал такође подигне популарност – предност може и да се смањи. Замислите да са милион гласача „скочите“ на 1.100.000, а ривал са 700.000 на 950.000. Ви сте ојачали подршку грађана, али процентуално „падате“ у коначној расподели мандата. Већи легитимитет, дакле, може да се поклопи и са мањомм предношћу у односу на конкуренцију. И обратно: мањи легитимитет може да се поклопи са растом предности у односу на ривале – ако се њихова подршка брже смањује (на пример, ако са милион гласача „паднете“ на 950.000, али ваш ривал са 700.000 падне на рецимо 570.000).

Вратимо се локалним изборима на Вождовцу. Како је СНС прошла 2013. у поређењу са 2009. годином? На први поглед – одлично. СНС је сада освојила 49%, чак 11% више него 2009. (38% гласова). Међутим, да ли је СНС значајно увећала своју подршку међу грађанима? Ради поређења, фокусирајмо се на апсолутне бројке. Напомене ради, бројке у анализи која следи су „заокружене” ради лакшег објашења, али то не утиче на валидност закључака. Погледати табелу 1.

Пошто је 2009. године постојало за око 10.000 мање гласача на општини Вождовац, освојени гласови данас и пре четири године не могу се поредити простим одузимањем бројки већ је неопходно укалкулисати и фактор повећања бирача: 160.000/149.000=1.073. Када резултат из 2009. године помножимо овим фактором, долазимо до бројке од 24.600. Другим речима, резултат од 23.000 гласача на изборима у 2009. години еквивалентан је резултату од освојених 24.600 гласова на скорашњим изборима имајући у виду да се број грађана са бирачким правом повећао. 

Сада можемо да погледамо колики је раст СНС-а: 28.800-24.600=4.200 гласова. Дакле, легитимитет СНС-а је у међувремену порастао за нешто више од 4.000 гласова (на општини Вождовац). Много или мало? Како да знамо да ли ова промена представља (а) драстични, (б) умерени, или тек (ц) симболичан пораст подршке? 

Један начин да се процени раст подршке јесте да се упореди са укупним бирачким телом: СНС је добио нових 2.7% гласова у односу на укупно бирачко тело (4.200 од 160.000). Према овом критеријуму, раст подршке СНС-у није ни драстичан, ни умерени, већ симболичан (ц). СНС је, дакле, у међувремену придобила свега једног новог на сваких 37 гласача. То представља занемарљив раст. 

Мањи део овог раста може се приписати „преливању“ бивших гласача СРС. Погледајмо како је прошла СРС на прошлим изборима:

2009. године: 2200 гласова;
2013. године: 1000 гласова;

Када укалкулишемо фактор повећања броја бирача (1.073), данашњи еквивалент радикалским гласовима из 2009. године био би: 2400. Другим речима, они су изгубили око 2400-1000=1400 гласова. 

Реална претпоставка је да су ови гласови отишли СНС-у, тј. да се радикалско бирачко тело „прелило“ у напредњачко. Феномен опортунизма је већ забележен на републичком нивоу и није новост у политичким процесима. 

Ако је СНС „преузео“ око 1400 радикала, то онда значи да је ван свог традиционалног језгра ова странка добила свега 2.800 нових гласача, тј. 1.9% од укупног броја бирача. Другим речима, сваки педесет трећи бирач који није гласао за СНС и СРС на прошлим изборима сада се определио за Вучића и напредњаке. Ако се, дакле, узме у обзир преливање СРС гласова, онда пораст раста подршке СНС-у делује још занемараљивији. 

Немогуће, нешто је погрешно са горњом анализом, сигурно сте већ помислили. Вучић је, неупитно, забележио велики раст подршке и бесмислено је оспоравати његов успех када широм Србије добија по 45%, 50% и више подршке на локалним изборима. Ко то не прихвата, одбија да поштено сагледа реалност политичке сцене. 

Као одговор, вратимо се на дискусију о легалитету и легитимитету са почетка текста. Ваш утисак да је СНС значајно повећао подршку грађана резултат је лошег резултата осталих странака, а не велике подршке самом СНС-у. И ту није потребна велика проницљивост: што мање гласова ДС-у, СПС-у или ЛДП-у, то у коначној расподели СНС добија више мандата. Међутим, у овој тачки престаје рационална анализа и отпочиње процес ирационалног формирања утисака који иде један корак даље: релациони однос снага међу странкама даље прераста у утисак о подршци најјачој странци међу бирачима. Иако прво (надмоћан релациони однос) не имплицира нужно друго (апсолутну подршку), тешко је одупрети се механизмима који спутавају рационалну анализу (хеуристичка наука је у неколико сјајних студија о политичком спину истражила ове феномене; њих формира стил аргументације победника непосредно након избора, али и начин обраде у медијима у првих 48 сати по објављивању резултата – након овога дебате је практично немогуће вратити на рационални ниво анализе). 

За крај, тестирајмо да ли нас утисак вара када је у питању подршка грађана странкама на републичком нивоу. У више наврата анкетари су саопштили да би за СНС тренутно гласало више од 40% од оних коју су се декларисали да знају кога би подржали. Израчунајмо сада колико та подршка износи у апсолутним бројевима. Пошто се у овим истраживањима једна трећина бирача изјаснила да зна за кога би гласала (погледајте рецимо ранија истраживања „Фактор плуса”), конкретна подршка од 42% се рачуна у односу на трећину од укупног броја грађана Србије са правом гласа (има их око 6.600.000): 42% од 2.200.000 = 925.000.

Другим речима, тренутно око 925.000 грађана подржава СНС. То не значи да у будућности тај број неће порасти, али овог тренутка у Србији можете пронаћи 925.000 грађана који тврде да гласају за СНС. Небитно је да ли би за ДС гласало 600, 500 или 400 хиљада; небитно је да ли СПС може да освоји 300.000 или пола милиона; независно од резултата ових странака, СНС је придобио 925.000 присталица за себе.

Шта мислите, колико је грађана гласало за СНС у мају 2012. године?

Одговор: 940.000. 

Питање: да ли је подршка СНС-у међу грађанима данас уопште и већа него у мају 2012 године?

На крају, упоредимо тренутну подршку СНС-у са подршком другим политичким опцијама у претходним владама. Све чешће се чује аргумент да СНС и Вучић бележе подршку незабележену још од времена Милошевића. Можда најзгоднији пример за поређење јесте тренутно највећа опозициона странка. Погледајмо период када је ДС била на врхунцу популарности (након парламентарних избора 2008. године) – видети табелу 2.

Коалиција „Заједно за европску Србију”, предвођена Демократском странком, освојила је нешто више од милион и по гласова 2008. године. Ако претпоставимо да је ДС „унела“ у коалицију 1.100.000 (што је најконзервативнија процена будући да је немогуће да су Г17, ЛСВ и Љајићев СДПС освојили више од 450.000), то је за око 170.000 гласова више од тренутне подршке СНС-у. Другим речима, СНС не само да не бележи популарност невиђену од Милошевићевог периода, него тренутно има мању подршку грађана чак и од главне странке у претходној Влади.

„Напредњаци” ову подршку, наравно, могу увећати у будућој изборној кампањи, међутим потенцијал за тај раст има своје границе. Међутим та подршка може и пасти у кампањи, ако власт не успе да убеди грађане у резултате свог управљања. Сетимо се последње кампање за парламентарне изборе (2012): обе велике странке (ДС, СНС) добиле су мање гласова него што су истраживања предвидела пред финиш кампање. Дакле, ефекат кампање на њихову популарност био је негативан.

Да закључим, нити локални избори на Вождовцу сведоче да СНС бележи „астрономски“ раст популарности, нити ова странка на републичком нивоу ужива ретко јаку подршку. Њен успех лежи првенствено у пасивизирању бирача Демократске странке, а не у расту подршке грађана. Али, ако сте били убеђени да је легитимитет „напредњака“ изузетно велики, шта вам то конкретно говори о моћи сензационализма, таблоида и контролисаних медија?

Пише: Слободан Томић

 блог Зоон Политикон