Зашто Србија ћути о Подгорици

 Алтернативни наслов овог текста могао би да гласи – „да ли би и шта актуелна српска власт могла да извуче као поуку из догађаја у Црној Гори?”

На први поглед, разлике између два случаја су огромне. А најважнија је та да је Ђукановићев режим на власти већ четврт века, док је Вучићева влада, формално гледано, ових дана прославила тек годину и по дана, односно нешто више од три године откако је Александар Вучић постао фактички најмоћнији човек у држави. Другим речима, чак и да не постоји ништа друго спорно, већ сама дужина боравка на власти представља проблем за Ђукановића и буди подозрење у погледу природе тог режима. С друге стране, Вучићева владавина је још релативно краткотрајна – при чему он различитим техникама (ванредни избори, реконструкције) ствара утисак као да је још и млађа него што стварно јесте.

Премда се последњих месеци почело стидљиво говорити и о неким стварима у вези са Вучићевим окружењем (послови Синише Малог, афера „Ветропарк“, улога кума Николе Петровића), о Ђукановићевим аферама, пословима, фамилији и кумовима нашироко се прича и пише годинама, како у Црној Гори, тако и у региону. Коначно, није без значаја ни то што Ђукановић против себе ипак има једну релативно снажну и релативно сложну опозицију (или макар њено језгро), као и неколико најутицајнијих медија у земљи, док је у Србији тешко рећи ко је слабији и у горем стању – да ли медијска или политичка опозиција.

Али постоје и неке интересантне структурне сличности. Као прво, и Вучић и Ђукановић су до апсолутне власти дошли неком врстом „дворског пуча“ унутар ДПС-а, односно СНС-а, па су тек након тога ту своју власт ретроактивно легитимисали на изборима. Као друго, обојица су у политику ушли млади и обојица су у већ поодмаклим годинама доживели неку врсту „просветљења“ и за 180 степени обрнули свој политички ћурак. Обојица су склони ауторитарним решењима и имају таленат и навику да моћ селе са собом, независно од функције на којој се тренутно и формално налазе. Коначно, обојица су свој политички успон почели као српски националисти (један леве, а други десне провенијенције) – и обојица су у неко доба схватили да им је много паметније и исплативије да потпуно промене плочу.

Обојица су преузели идеологију од својих љутих политичких противника и тако их практично уништили (Ђукановић либерале, Вучић ДС). Обојица су на почетку били велики „русофили“, а данас су ватрени „западњаци“. С тим да Вучић још покушава да балансира (на крају крајева, премијер је Србије, коју једино руски утицај и руски вето штите од потпуног признања независности Косова или од оптужујуће резолуције Савета безбедности за геноцид у Сребреници), док је Ђукановић увођењем санкција Русији и срљањем у НАТО дефинитивно прешао антируски Рубикон.

Заправо, право је чудо како је и колико је дуго Ђукановић успевао да у једном делу и црногорског и српског јавног мњења – а чини се чак и у неким руским дипломатским круговима – одржава илузију како он, заправо, „није одистински за НАТО“, као и да „није против Србије” (него је само, тобоже, жртва Милошевићеве, Коштуничине и Тадићеве негативне пропаганде). Tек у овој години маске су, чини се, дефинитивно пале и Мило је, притиснут с разних страна, морао да покаже своје – не може се то, нажалост, другачије дефинисати – право антируско и антисрпско лице. Ђукановићеве директне оптужбе на рачун Москве да стоји иза подгоричких демонстрација и гласање за пријем Косова у Унеско само су логично финале једног дугог – мора се признати, вештог – али крајње неморалног и непринципијелног лутања по лавиринтима балканске политике.

Да закључимо. Без обзира на још увек донекле неизвестан расплет актуелне црногорске политичке драме, нико више не спори да је Ђукановићев лични режим озбиљно уздрман и да је опозиција која је водила или учествовала у овим протестима забележила значајан успех. Тачније речено, успех су постигли побуњени и пробуђени грађани који су се ослободили страха и навели власт да покаже своју праву природу. У сваком случају, нема дилеме да је за последњих двадесетак дана Црна Гора прилично промењена, и ствари тешко да ће моћи да се врате на старо.

Како сада комично делује сва она бука и бес коју су црногорски режимски медији пре само неколико седмица излили на писца ових редова и једно истраживање које је показивало да у Црној Гори – обратите пажњу – „постоји значајан конфликтни потенцијал“, да је друштво озбиљно подељено, да је ниско поверење у институције, а поготово је ниско поверење у изборни процес?! Говорио сам као забринути пријатељ и из обзира према домаћинима нисам хтео да оштро прозивам ни црногорски режим нити његове везе са влашћу у Београду.

А те везе постоје, дубоке су и вишеслојне. И вероватно због њих српски премијер, познат по томе што радо и спонтано коментарише све живо, од привреде и спорта, до регионалне и светске политике, поводом догађаја у Подгорици није рекао буквално ни једну једину реч. Али то не значи да их пажљиво не прати и да из њих неће извући неке – можемо се само надати, исправне – закључке и поуке. У противном би се лако могао наћи на („Миловом“) путу који, заправо, уопште није тако сјајан и привлачан као што се можда наизглед чини.