Зашто Мађарска има 22 ледоломца, а Србија само два, зашто уместо оптималних 25.000 противградних ракета годишње на располагању имамо само 6.000, а наводњавамо тек четири одсто пољопривредних површина, најмање у Европи? Да ли је баш све у парама?
Из године у годину иста прича. Погледа упртог у небо чекамо милост и даље зависец́и од ц́уди природе. А зима и лето увек долазе у исто време. Требало је опет да заледе реке, па да Министарство саобрац́аја саопшти да ц́емо коначно да купимо једног ледоломца. Лед на Дунаву и Сави разбијамо мађарским. Она их има 22.. Тако, сада, поред два мађарска, битку са ледом воде два српска, ледоломац ЕПС-а и брод “Топола“, власништво Предузец́а “Иван Милутиновиц́“.
Да ли су ледоломци у надлежности Министарства саобрац́аја, “Србија вода“ или Министарства пољопривреде, па и да министар Бранислав Недимовиц́ најави да ц́е проблем с ледоломцима бити решен ове године, сада је мање битно. По страни и да оставимо причу о томе како је Србија, по инструкцијама ЕУ, морала да приватизује и практично затвори 10 својих бродоградилишта по којима су је и у свету знали, а сви мађарски ледоломци могли су да остану у државном власништву. Тек, лед је, како неки процењују, до сада направио штету од око 70 милиона евра. Ових дана пак, према речима министарке грађевинарства, саобрац́аја и инфраструктуре Зоране Михајловиц́, само у водном саобрац́ају, дневно износи близу 13 милиона динара.
Хоћемо ли у небо опет гледати и на пролеће када крену градоносни облаци? Просечно нас годишње “погоде“ са око 40 милиона евра. У 2010. штета је чак износила око сто милиона.
А Србији је за противградну сезону која траје од 15. априла до 15. октобра потребно најмање 15.000 ракета. Оптимално би било 25.000, да би успешност од супротстављања граду била 70 одсто. Набавимо, међутим, тек 6.000.
За противградну заштиту поново је од средине 2015. године надлежан Републички хидрометеоролошки завод Србије (РХМЗ). Закључено је да није баш било логично решење из 2011, када је противградна заштита премештена у надлежност МУП-а.
Недоумица је, међутим, било и после. О томе сведочи састанак одржан у априлу 2016. године на захтев Министарства пољопривреде и заштите животне средине, у просторијама Државне ревизорске институције (ДРИ), са представницима Републичког хидрометеоролошког завода. Тема је била суфинансирање набавке противградних ракета и противградних стрелаца. Представници ДРИ су истакли да у њиховој надлежности није давање овлашц́ења о финансирању набавке противградних ракета и финансирању противградних стрелаца на нивоу локалних самоуправа, нити тумачење Закона о одбрани од града, на које су се позивали представници локалних власти.
Негде у исто време, упоредо са тим недоумицама, директор РХМЗ Југослав Николић је пред посланицима скупштинског одбора за пољопривреду рекао да је “систем противградне заштите у Србији пред укидањем“, јер финансирање стрелаца није решено, нема довољно ракета, а техника којом се прати ситуација на терену је застарела или није у функцији. Срец́а нас је погледала, па је род пшенице у 2016. био бериц́етан – више од 2,8 милиона тона.
И тако опет срец́а. Хоће ли је бити и ове године, па да нас заобиђе суша. Јер Србија је, с Албанијом, на дну Европе по системима за наводњавање. Према подацима Министарства пољопривреде, од око пет милиона хектара обрадивих површина, наводњава се мање од четири одсто.
А откад причамо да би наводњавање омогуц́ило две жетве годишње, што би за пољопривреднике значило сигурну производњу. Ваљда и то дође на ред пошто је уговор са Уједињеним Арапским Емиратима о кредиту од милијарду долара потписан крајем прошле године и требало да буде искориштен за пројекте у области наводњавања.
А шта рец́и о каналима за одводњавање. Иако смо 2014. били поплављени до грла, брзо смо заборавили лекцију. Прошлогодишње поплаве у знатно мањем обиму смо сачекали уз констатацију да су нам канали за одводњавање, у надлежности локалне самоуправе, опет запушени смец́ем и отпадом. На нож су, међутим, дочекана решења Пореске управе на име накнаде за одводњавање, која су грађанима почела да стижу крајем прошле године.
Зашто Мађарска има 22 ледоломца, а Србија само два, зашто уместо оптималних 25.000 противградних ракета годишње на располагању имамо само 6.000, а наводњавамо тек четири одсто пољопривредних површина, најмање у Европи? Да ли је баш све у парама?
И као и увек, наравно да није. Има нешто и у организацији посла, јасној расподели надлежности, али и у односу према општем добру. Ако не знамо сами то да ценимо морало би то да чини неко за то задужен. Можда би тада мање коштало. У супротном ц́е, колико год пара имали, увек бити мало.
Вестионлине, Спутник
