Зашто Вучић константно шири панику и страх код народа?

Већ извесно време се у јавној комуникацији у Србији генеришу паника и атмосфера страха у светлу савремених догађаја у свету. Генерисање панике, забринутости, судбоносних одлука и атмосфере страха углавном долази од медија за које се верује да су блиски политичкој елити али ништа мање и од власти и самог њеног врха. Паника и страх, међутим, не могу да реше ниједан проблем а живимо у времену када су преко потребни прибраност, изворна народна снага и доминација чињеница, а не емоција и дневнополитичких преживљавања.

Пише: Синиша Лепојевић

Тачно је да је Србији, као и целом свету, тешко, али паника није решење. Ширење панике и страха може да купи политички дан, и то само тај дан, али не може помоћи дугорочно. Напротив. Последице по друштво, не само економске него суштинске, су огромне. У друштво се уноси несигурност и стрепња што многи људи, већ измучени свакодневним животом, не могу да издрже. Недавно је, на пример, само у једном дану у Србији било пет свирепих убистава, и то ближњих. Требало би поступати много опрезније. Друштва су, као и људски организам, сложени и осетљиви механизми. У тренутку када оболе, тада је најчешће касно за лечење.

Србија заиста јесте суочена са хибридним ратом, коју против ње пре свега води Запад, као и са серијом специјалних операција. У светлу актуелног политичког амбијента, јавности се намеће уверење да је све то због неувођења санкција Русији, што Запад захтева од Србије.  То је само део објашњења.

Ко дојављује „бомбе”?

Проблеми су почели много раније и имају суштинске узроке у моделу друштва и неразумевању места Србије у актуелним међународним померањима. Тачно је да су дојаве о подметнутим бомбама кренуле са авионским летовима за Русију. Србија је уз Турску – ако се прихвати да је Турска европска земља – једина држава у Европи која одржава авионски саобраћај са Русијом, па се акција дојава о бомбама може довести у директну везу са санкцијама.

Онда је уследила серија дојава о бомбама постављеним у школама, тржним центрима, аеродромима па чак и у водоводу. На срећу, испоставило се да бомби нема. То сугерише да је ипак реч о широј специјалној операцији чији је циљ уношење немира, несигурности и панике међу грађане Србије. Доминантно уверење је да је све то због неувођења санкција, али се и даље не зна, или барем то није саопштено јавности, ко би могао да стоји иза тих дојава.

С обзиром на технологију таквих операција, као и улогу медија и политичара, онда ипак има неких сумњи. Тако је један дневни лист, за који се верује да је близак западним центрима моћи, одмах „сазнао“ и на насловној страни објавио да су дојаве, односно имејл поруке, дошле из Русије. Већ идућег дана је исти тај лист објавио да се ипак не зна одакле су послане. Потом, један други медиј истог власника открива да су текстови претећих порука идентични са поруком масовног убице из руског града Перма, који је прошле године убио 19 студената Државног универзитета.

Медији такође причају како непозната особа прети грађанима Србије и представља се као члан групе Анонимуси „најављујући освету због наводне отворене подршке Русији“ у украјинском рату. Та је претња касније обрисана са Твитера. Већ виђено широм света, све личи на стари западни уџбеник који се води принципом: заплаши и осиромаши, па онда ради шта хоћеш.

Службе безбедности су ипак дуго ћутале. Онда се МУП огласио да су ти бројни имејлови послани са 19 адреса и то из Пољске, Гамбије (земља у Африци), Ирана, Нигерије, Украјине, Словеније и Русије. У ствари тешко се може сазнати ко је стварни пошиљалац, иако је Србија уложила милионе евра у опрему за борбу против сајбер криминала. Једноставно, таква је данашња технологија. У сваком случају јасно је да то није послао неки усамљени аматер-заљубљеник у компјутере, то је организована акција. Брза уверења која нуде представници власти, као премијерка Ана Брнабићм на пример, да је то све због проблема санкција Русији такође буде сумњу да ли је можда и „дубока држава“ у Београду уплетена у те у основи терористичке акције са политичким циљевима. То би чак могло да буде и кључно питање. Али да ли неко заиста мисли да је серија терористичких порука може да натера Србију да уведе санкције? Или је посреди нешто друго?

Драматичне тврдње

На такав амбијент се онда надовезује серија скоро драматичних саопштења и изјава врхова власти у Србији. Тврди се, на пример, да би Србија „десетоструко боље живела да је увела санкције Русији“.  Да ли је то баш тако? Санкције, ове најновије и најдрастичније, су кренуле у другој половини фебруара, пре дакле три месеца. Није ваљда да је због неувођења санкција за само три месеца квалитет живота у Србији опао за десет пута? Па онда да порука да Србији следи  „најтеже време од 1944. и 1945. до данас“. То је претеривање у функцији стварања панике.

Власт у све то увлачи и Српску православну цркву која се „моли да помогне да сви схвате колико смо у тешкој ситуацији“. Говори се и о наредној зими. Зашто би та зима била тежа од претходне ако Србија не уведе санкције? Само, како ноншалантно саопштава министарка енергетике, што ће бити скупље.

Тврди се, такође, како неће бити довољно хране а Србија истовремено извози, на пример, пшеницу. У ствари, изјаве око хране су најконтроверзније. Једног дана се каже да ће бити хране, а другог да неће, и тако редом. Једидо што се не мења је став да због свега тога морамо ка Европској унији. У тој „серији“ су и приче о поскупљењима која су, међутим, почела знатно прије избијања рата у Украјини.

Говори се и да је неувођење санкција Русији угрозило „стране инвестиције“ и могућности подизања нових кредита. Али, инвестиције су генерално опале у целом свету и пре Украјине, а тада су почеле и рестрикције кредитирања. И поврх свега тога помињу се притисци око Косова и Метохије, као да су они нешто ново, и са санкцијама и без санкција. Важно је истаћи да су, због неувођења санкција, пословни људи из Русије већ отворили 836 компанија у Србији. И то су стране инвестиције. Разлика је само у томе што за њих Србија не мора да диже кредите да би их финансирала као што је то случај са онима које долазе из ЕУ.

Међу тим новоотвореним руским компанијама највише је оних из информационих технологија. То би могло да буде веома занимљиво јер су Руси веома јаки у томе, они су уосталом измислили и Гугл и Скајп, и били некада пресудни за развој финске Нокије. За илустрацију, такозвана нова Силиконска долина у Израелу је сада једна од најјачих у свету пре свега захваљујући стручњацима који су дошли из Русије.

Старе мантре

И онда, као према уджбенику, долази неко из Брисела у Београд, овога пута председник Европског савета Шарл Мишел. Председник Србије је изјавио да је Мишел  на „веома снажан начин изразио очекивања и жељу да се Србија прикључи санкцијама против Русије“. А Председник онда каже да је циљ Србије пуноправно чланство у ЕУ и да  „недвосмислено идемо ка ЕУ. Унија је најзначајнији партнер“.  Шта би то могло да значи у актуелној ситуацији око санкција Русији?

Као и обично када је реч о ЕУ, уследио је повратак старој мантри економије. Тако је током Мишелове посете саопштено да је трговинска размена Србије и ЕУ у прва четири месеца ове године порасла за 33 одсто. Саопштено је такође да ЕУ учествује у укупној трговини Србије са више од 60 одсто. То, како се тврди, говори о значају ЕУ за Србију, јер инвестиције из Европе у укупној структури инвестиција у Србији учествују са 67 одсто.

Али, у баратању тим подацима потискује се чињеница да је Србија увозничка земља, па је углавном реч о увозу европске робе који се финансира кредитима, а онда и ти кредити учествују у подацима размене. Такође, део инфлације у Србији је последица тог увоза, јер са њиме увози и инфлација из европских земаља. Упркос тим подацима, чињеница је да у српској јавности сада преовладава негативан став према ЕУ, што не би требало да буде изненађење због политике Брисела. Требало би подсетити да је у недавном истраживању предочено да је по први пут већина грађана Србије је против уласка у ЕУ. Британски аналитичар Тимоти Лес сматра да би већина грађана Србије више волела да остане неутрална у сукобу који укључује њихова два главна стратешка партнера. Они, такође, оценио је Лес, не цене моћне чланице ЕУ, попут Немачке, које користе питање међународна чланства Косова како би извршиле притисак на Србију да санкционише Русију. Он претпоставља да ће бес грађана достићи кризну тачку „ако председник Србије одлучи да је притисак превелик да би могао да се издржи, и попусти пред захтевима ЕУ“. Ипак, „исход ове драме није сигуран“, каже Лес.

Немилосрдне уцене

Притисци или како се то сада зове „очекивања“ ЕУ да Србија уведе санкције све више попримају облик немилосрдних уцена. А огромној већини грађана Србије, што показују истраживања, јасно је да увођењем санкција штету неће имати Русија него сама Србија. А истовремено сама ЕУ, која у реалности још није прекинула сарадњу са Русијом у појединим областима, не може да се усагласи према свим санкцијама. Зато и не би требало да чуди нарастајуће нерасположење јавности Србије према „концепту ЕУ интеграција, посебно оваквом какав је данас: непостојећи, непартнерски, практично уцењивачки“. На жалост, изгледа да ЕУ још увек има много уцењивачког капацитета према Србији.

То је стварни амбијент који не може променити генерисање панике и страха, већ само може да додатно разбије социјално ткиво Србије. Непотребно је плашити људе јер народ најбоље зна како је тешко, и то још одавно. И не би требало вређати њихову спремност да издрже у интересу своје државе и слободе. Људи су свесни да је ситуација тешка, али не због неувођења санкција Русији. Уместо панике и страха, грађане Србије треба охрабрити и са вером у потенцијал сопственог народа стварати климу могућности за излаз из сада већ зачараног круга геополитике.

У светлу те геополитике требало би да се зна да Србија без веза са Русијом и Кином није уопште битна за Запад. Ако би била прогутана, Србија би у очима Запада изгубила значај и постала само још једна колонијална провинција која може да се одржава „за шаку долара“ расуту међу њеном политичком елитом. У преводу, све што се говори је манипулација, а стварање панике и страха је амбијент обмане и одрешених руку да се ради против интереса народа.

Утисак је да политичка елита Србије ипак нема снаге да се одупре наметању спољних захтева, и да само настоји да купи време. Стално понављање да је стратешки циљ чланство у ЕУ у постојећима околностима није политика, него пропаганда. Многи, међутим, верују да је све то „пројекат“ како би се јавност припремила за увођење санкција Русији, јер власт добро зна да је већи део Србије против тога.

Синиша Љепојевић је новинар, публициста и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. 

Извор Нови Стандард