Злосрећни ђенерал Милан Недић био је потпуно свестан да му конопац после рата не гине, јал комунистички, јал равногорски, зависно од тога ко победи.

Изабрао је да у историју буде уписан као сарадник окупатора, што де факто и јесте био. Чекајући смртну пресуду, покушавао је да спасе што се спасти може, молио, кумио, лагао, играо на ивици очњака нацистичке звери. У једном од најтежих времена српске историје, ставио је главу на пањ, да на пањ не би отишле главе можда и милиона Срба.

Када су му тражили да на источни фронт пошаље бар симболичну јединицу састављену од српских војника, одговарао је немачког команданта Србије речима да ће ти војници пребећи Совјетима, све са немачким наоружањем. И успео да га убеди.

Чупао је косу због “комунаца” и “оног несрећног Драже”, покушавајући да Србе дозове памети док ратна олуја која је ждрала читаве народе коначно не прође, не би ли Србаља остало бар за семе.

Свесно носећи жиг издајника, мирно је дочекао ослобођење, ислеђивање и неумитну смрт.

– Е, мој синко, плашиш бабу дебелим к….м – одговорио је иследнику Удбе кад му је овај запретио стрељањем.

Наш данашњи марионетски владар, уплашен као невина млада прве брачне ноћи, пишти, кука и подврискује како је њему, малтене, теже него Недићу ’41. Његова љубав према Немцима ударила је у зид германске хладноће.

Врховни вођа нема ултиматум сто Срба за једног убијеног Немца. Нема усташе пред носом, у Земуну и Срему (част изузецима). Нема бугарске казнене експедиције, Ханџар дивизију и претњу да ће, ако не буде сарађивао, Србија бити испарчана и подељена крвницима на равне части, после чега би почео покољ до последњег српског увета.

Па, зашто онда Вођа тако упорно срља у колаборацију, вукући за собом читав народ? Због чега дозвољава да нам земљу садистички кидају комад по комад, да нам отимају све што вреди и то пакују у фамозна поглавља на путу у друштво вечитих непријатеља?

Па, због власти, није сигурно због бабиних уштипака.

За разлику од данашњег Вође, ђенерал Недић се очајнички бранио да се не нађе на месту председника окупационе владе, јер је знао да тиме себи потписује смртну пресуду коју пишу победници.

Недић је био уцењен: или да прихвати да се упише међу издајнике, или да његовом племену затру семе. Ђенерал није имао избора. Вучић – има.

И – изабрао је. Дан-два после најновијег ултиматума Берлина, свечано је саопштио да ће пре поднети оставку, НЕГО СЕ ПОСВАЂАТИ С НЕМАЧКОМ?!

Јер, као што рече, ономад – Немачка држи реч. И рече још – кад нешто не знам, ја приупитам Немце. Па је онда као дете лепио “Мерцедесов” знак на српске аутобусе, као што смо некад, док смо били поштена сиротиња, тај исти знак качили на “фиће”, да бисмо били важнији у друштву.

Недић је свесни улазак у издају главом платио. Данас се појам издаје променио, некадашњи издајници сада су европејци, људи будућности, прагматичари, такорећи напредњаци.

Бринем једино за Вулина, који се тресе као прут и открива језиву поруку Запада Вођи: не будеш ли слушао, оде ти политичка каријера. То што оде Косово, ма јебеш то, али шта ћемо без Њега, ми, сирочићи мали?!

Предлажем да се распише конкурс за новог издајника, овај се, канда, мало излизао од употребе.

Ни Немци га више не воле.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести