Затварање круга дехуманизације Срба од стране Запада у време последњих балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века
Извод из студије: „Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди средином и балкански ратови крајем XX века. Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма“. Студија излази о Васкрсу 2016.)
Етаблирано јавно мњење на Западу, као што је познато, апострофирало је искључиво „агресорску и злочиначку великосрпску идеологију“, као јединог узрочника тј. кривца ове последње балканске трагедије, ратова при насилном распаду друге Југославије.
Тај став је био праћен масивном дехуманизацијом (српског) противника, која је фактички идентична дехуманизацији циљних група жртава пре и у време великих геноцида у европском XX веку (Холокауста над Јеврејима, Порајмоса над Ромима и Србоцида хрватске државе 1941-1945.). У студији се овој теми посвећује преко тридесет страница, овде ћемо тематизовати само пример једног врло самосвојног редефинисања позитивне историјске науке од стране тадашњег председника САД.
Медијски конзументи су, иначе, тада добили прилику да нa пр. сазнају „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“, односно „Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”, па чак и „Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу.”
Дотична кампања је почела „правовремено“, као да су ето западни политичари и медији, али и интелектуалци поседовали паранормалне способности и већ тада знали да ће „великосрпска неман“ ускоро да подигне главу. Тако је већ у августу 1991. хрватски католички свештеник Јосип Дубовечак из Вараждина добио (и искористио) прилику да у једном немачком листу обзнани једну основну и – у читавој послератној историји Немачке – беспримерно радикалну одредницу започете, паушалне и систематске дехуманизације једног европског народа, овог систематски иницираног и синхронизованог политичког пројекта и то месецима пре почетка ратних збивања и свих њихових, по правилу сурових пратећих појава:
„У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено.”
Ни редакција овог листа а ни десетине хиљада дневних читалаца (осим једног јединог) нису се потом огласили, оградили или чак протествовали против овог „милитантно-насилног покушаја обезвређивања и поништавања цивилизацијско-културолошких достигнућа у једном друштву“, који би указивао на „распад социјално-моралних вредности“ (Рихард Албрехт, 1989.), овог несумњивог повампирења нацистичко-расистичког тј. усташко-расистичког вокабулара у сада правној, демократској и плуралистичкој немачкој држави.
После овога је у јавности Немачке и других НАТО-демократија фактички било све дозвољено у односу на циљну групу, на Србе.
Врхунац, једну врсту „круне“ концертиране дехуманизације Срба би смела да представља изјава тадашњег председника САД Била Клинтона, која припада једној другој, псеудоаргументативној области и врло индикативно говори у прилог претпостављеног ревизионистичког тренда Запада чак и у односу на злочин геноцида:
„Срби нису изазвали само 1. светски рат, не, без њих не би било ни Холокауста!”
Клинтон је значи још једном радикализовао текућу кампању крунишући је једном претешком хипотеком, која је требало да циљну групу (наводно) дефинитивно сврста на „мрачну страну“, у „царство зла“ историје.
„Наводно“, јер се та редефиниција стварности неминовно испоставља као неочекивано осамостаљени бумеранг, који се по бацању не да више контролисати и који је погодан да при свом повратном лету понови отвори понеку стару рану у историји Запада у XX веку.
Јер све до тог тренутка Клинтон је имао само једну заједничку ствар са Адолфом Хитлером а то је да су обојица припадали истој културолошкој традицији, која је као што је познато изродила како тоталитаризме (Хитлер) тако и демократију (Клинтон). Исто тако је познато да ниједан човек не може да се учини одговорним за место и време свог рођења, као и за предисторију свог цивилизацијског наслеђа.
Од тог тренутка постало је међутим јасно да Клинтон дели и став Адолфа Хитлера о каузалним факторима Првог светског рата, јер немачки диктатор је 16. априла 1941. експлицитно изјавио: „Та српска злочиначка банда (…) то су исте оне креатуре, које су већ једном, Сарајевским атентатом 1914. године, гурнуле свет у једну безимену несрећу (…)“.
Времена се мењају, немачки цар из времена Првог светског рата Вилхелм II. је примера ради заступао сасвим друго мишљење, он је већ 1919. имао сасвим другу циљну групу дифамирања у визиру, којој је приписао дотичну одговорност:
„Највећу и најстрашнију срамоту, коју је један народ успео да оствари и нанесе самом себи, то су били Немци. Заведени и подјарени од стране – са њихове стране омрзнутог – племена Јуда, које је уживало немачко гостопримство. То је била њихова захвалност! Ниједан Немац не сме то да заборави и да мирује, све док ти паразити не буду искорењени у немачкој земљи и уништени! Та отровна печурка на немачком храсту!“
Последњи немачки цар је потом 1927, дакле годинама пре него што је Хитлер дошао на власт и увео гасне коморе у своје концентрационе логоре, изразио мишљење „да би све Јевреје требало уништити отровним гасовима“, да би 1940. заокружио своју јудеофобију тврдњом: „Јевреји и слободни зидари су 1914. и 1939. иницирали и покренули уништавајуће ратове против Немачке, да би уз подршку британског и америчког злата на читавом свету засновали јеврејско царство!“
У завршном „Фациту теза за дискусију“ ове студије ћемо ословити есенцијалну помоћ САД и Велике Британије при доласку Адолфа Хитлера на власт и оспособљавању нацистичке Немачке за предстојећи Други светски рат, тако на пр. и закључни став америчког аутора Антони К. Сатона: „Чињеница да је хитлеризам само уз помоћ англо-америчког капитала уопште могао да настане, представља још увек табу-тему званичне историографије“.
Врло тешко, међутим, да је Хитлеру дотично „британско и америчко злато“ стигло из јеврејске руке, подршка је стигла од бескрупулозних ловаца на профит, који су уз то добрим делом били загрижени антисемити, тако да поставка Вилхелма II. да су ти људи намеравали да „на читавом свету заснују јеврејско царство“ нема никаквог смисла.
Каква би веза дакле требало, каква веза би могла да постоји између Срба и ове убилачке осовине ксенофобне мржње Вилхелм II./Хитлер, која је преко 1 500 сејана у области окцидентално-европске културолошке традиције, тамо духовно (а у Хитлерово време и „британским и америчким златом“) ђубрена, да би потом доживела своју кулминацију у Холокаусту?
Одговору на ово питање, које је својом изјавом имплицирао тадашњи председник САД, могли бисмо да се приближимо, ако се подсетимо на основне поставке теорије дефиниционизма при изучавању феномена геноцида:
а. Оба народа, Јевреји и Срби, из донекле различитих разлога представљају „опасно страно тело“: Јевреји, редефинисани на пр. у „огромне полипе“ и „паразите“ (језуитски орган „Цивилта католика“, Рим, 1893. и 1936, Адолф Хитлер у књизи „Мајн Кампф“, 1925.), „отровне печурке“ (последњи немачки цар Вилхелм II, 1919.), итд. а Срби редефинисани на пр. у „разорну болест“ кардинал-државни секретар Ватикана Рафаел Мари дел Вал, 1914.), „гнојни чир Балкана“ (Адолф Хитлер 1941.), „дегенерисане бештије“ (НАТО-демократије на крају XX века), итд.) за дотичну културолошку традицију;
б. они као такви представљају латентне елементе једне својеврсне осовине предмета ксенофобне – и повремено убилачке – мржње и то или
в. као „дежурни кривци“ при свим девијацијама историјског и социјалног развоја (привредне кризе, политички сукоби, грађански и светски ратови, итд.) или пак
г. у екстремном случају као жртве злочина геноцида, за који би они – јер и то је једна девијација историјског и социјалног развоја – када се то учини згодним требало шта више сами да буду окривљени,
д. јер се ето ради о само антропоморфним (= вербално дехуманизованим) бићима.
И демократски председник САД Клинтон је значи пронашао везу на релацији Јевреји/Срби/светски ратови/Холокауст, као што је већ језуитски орган „Гласник“ у свом „најлепшем и најоригиналнијем календару свих времена“ у Загребу 1941. пронашао везу између релације Јевреји/Исус Христос с једне и Срби/римски папа с друге стране:
„Срби су се уздигли до безумља, од кога се врти у глави, док су их водили псовачи у поповским мантијама – шизматички патријарх Варнава са својим полуделим епископима, у време њихове безбожне борбе против Христовог заменика на земљи, Светог оца, папе Пија XI, године 1937. (…) Беснило противника конкордата, шизматичких Срба и Влаха, из године 1937. је било врло слично фарисејском беснилу Јевреја из године 33. (…) Јевреји из те године су псовали Исуса а Срби из 1937. године су псовали Христовог заменика. Године 33. је говорио сам ђаво из кроз јеврејска уста против Божијег сина а у години 1937. је говорио исти ђаво кроз српска уста потив Христовог заменика (…)“
То, наравно, није ништа ново у хрватском третирању најважнијег спољног фактора своје национално-конфесионалне хомогености, јер већ 1894. је духовни отац Србоцида хрватске државе 1941-1945. др Анте Старчевић постулирао једну „очигледну“ везу између Јевреја и Срба:
„Ко још не види, да Словен и Србин исто значе – назив за роба?“ Али, Срби не само да су, значи, „рођени робови“, не, чак и „… њихово име смрди на свраб…“ (…) „свако хрватско дете зна да је „Серб“ прави и истински корен глагола „сербит“ (…) зар је могуће да је било који народ добио своје име од „Серб“, од једне болести?..
Не може се утајити, да су Јевреји донели „Серб“ из Египта (…) у најстаријим књигама се говори о овој болести, која је скоро увек помешана са губом…“ И, пошто је уверио своје читаоце да су Јевреји у Египту, дакле, били врло „сербиви“, он крунише ово своје антрополошко-етнолошко и библијски-историјско откриће тврдњом, да Јевреји (значи – нису избегли са Мојсијем, већ да су) као губавци протерани из Египта.
Клинтон је дакле на крају XX века напустио тачку гледишта бившег немачког цара из времена Првог светског рата („јеврејска кривица“) и преузео став Адолфа Хитлера у односу на његове узрочне факторе („српска кривица“). Потом је nolens volens релативизовао кривицу немачког диктатора из Другог светског рата, јер мада није одрекао извршну улогу нациста при Холокаусту, он је одговорност за овај најмасовнији злочин у историји човечанства приписао Србима.
Следеће поставке се стављају на дискусију:
‒ Клинтонова изјава јесте бумеранг, који је при неизбежном лету натраг врло погодан да поново отвори понеку стару рану у историји Запада у XX веку (в. касније „Фацит теза за дискусију“);
‒ ротација дотичног бумеранга у суштини пре указује на основну, судбоносну осовину, наиме на заједничку окцидентално-европску културолошку традицију и заједничку историју Немачке и САД, која поседује више фасета;
‒ тиме се ова тврдња тадашњег америчког председника испоставља и као покушај примене принципа „Држите лопова!“
Вратимо се ситуацији у последњој деценији XX века.
Може се дакле, без икакве полемике, констатовати да су најутицајнији медији и највиши политичари, квалификовани генерали и уважени кардинали, угледни правници и цењени уметници, итд. Запада на крају XX века заиста дали све од себе, да у јавном мњењу настане и опстане једна изузетно црно-бела слика стварности „добри момци/лоши момци“, „bad guys/good guys“. Радикалне, неуобичајено острашћене и у врло значајној мери расистичке дисквалификације српске „циљне групе“ биле су зачуђујуће често заступљене. Зачуђујуће не толико као показатељ марљивости, жустрине и труда носиоца, и протагониста ове кампање (узурпатора власти над дефиницијама и психагога), већ превасходно:
а) у односу на висок степен пријемчивости интернализујуће масе људи, који би требало да су најкасније после Другог светског рата и његових стравичних геноцида постали позитивно емоционализовании и тиме одбојнији према расистичким идеологијама (аксиом етике), као и
б) у односу на – под нормалним околностима и узимајући у обзир висок просечни ниво образовања, и степен обавештености „свесног грађанина“ Запада – претпостављену, очекивану скепсу према свакој црно-белој „стварности“, која емпиријски никада не одговара правом стању ствари (просвећени здрав разум).
Ако се još закључно подсетимо да је један амерички научник потом 2011. oбзнанио свој став, да су Срби (Грци и Бугари) били „први геноцидни злочинци XX века“, дакле исте године у којој је немачки историчар проф. др Александер Корб иначе обзнанио да „хрватска држава 1941-1945. није починила геноцид над Србима“, те да су „Срби своје жртве интрументализовали и цинично култивисали“, док су усташе само „били сањари и визионари“, онда се круг затвара:
Проф. др Паул Мојзес почиње изношење своје основне хипотезе у дотичној књизи врло значајном, детерминативном реченицом: „The first European genocide of the twentieth century took place during the Balkan wars of 1912-1913…“
Другим речима, по њему су православно-хришћански Срби, Бугари и Грци за време ослободилачких ратова против вековних турских освајача били први геноцидни злочинци, док су њихови муслимански противници у овим ратовима (Турци, Албанци, итд.) били прве жртве геноцида у европском XX веку.
Oн затим врло консеквентно одлази још један корак даље и чак тврди да тај његов „геноцид освојених/окупираних/поробљених Срба, Грка и Бугара над њиховим муслиманским освајачима/окупаторима/господарима стоји у непосредној узрочној вези са следственим геноцидом турских освајача/окупатора/господара над освојеним/окупираним/поробљеним Јерменима“ у време Првог светског рата.
Да је значи то уништавање Јермена било само једна испровоцирана и „превентивна“ („preemtive“) турска реакција“, а да је за ту превентивну реакцију претходни „геноцид“ Срба, Грка и Бугара (у Србији, Грчкој и Бугарској) над Турцима био једна врста императивне „иницијалне каписле“.
Јер, како он постулира, тадашња Турска је била дословце „згрожена геноцидом балканских хришћана над припадницима своје османске нације и својим истоверним балканским следбеницима“, стога се осећала угроженом, те је ето превентивно побила око 1.500.000 и протерала око 2.000.000 Јермена.
Круг западне политике, науке и медија се крајем XX и почетком XXI века у односу на Србе дакле затвара, јер
ако су Срби не само „наопаки створови, разбојници и терористи без вере и закона, на нижем степену развоја од животиња“, већ и „први геноцидни злочинци XX века“,
ако су „изазвали светске ратове“,
ако су „испровоцирали турску превентивну реакцију и геноцид над Јерменима“,
ако „хрватска држава није извршила никакав геноцид над Србима“, и, закључно,
ако „без Срба не би било Холокауста“,
онда се и јавна тврдња једног високог хрватског клерикалног интелектуалца и чиновника Ватикана, Ива Омрчанина, обзнањена једва десетак година после Другог светског рата и Србоцида хрватске државе 1941-1945, мора посматрати у сасвим другом светлу:
„Срби су ти, који су извршили геноцид над Хрватима!“
Тада је, додуше, и духовно суицидни нихилизам релативистичке иконе модерног времена Фридриха Ничеа коначно тријумфовао над здравим разумом, над етиком и моралом:
„Не постоје чињенице, већ само интерпретације!“.
Владимир Умељић
ВасељенскаТВ
